Эртага Бобурнинг туғилган куни
Бу қўшиқдай ўқиладиган сатрлар “Бобурнома”ни бош саҳифаларида ҳали. Ҳали “Бобурнома”ни ёзишга киришиш жараёнларидан. Ҳали чағалайдай бўзлаб бормаган жойлари. Қўшиқ бўлиб куйланадиган бобларига етиб синчковлаб ўқисангиз ҳайратдан ёқа ушлайсиз…
Талант ТОЛЕРАНТ
ТУРК НАСРИНИНГ МЕЗОНИ
Ўзбек адабиёти ҳақида сўз бор экан, “Темурбекнинг юртида” Амир Алишербек нафаси билан назм шукуҳи кезаркан, турк насрининг мезонин Бобур белгилайди. “Тенгри таоланинг инояти ила…” “Бобурия”ни маза қилиб, қийналмай ўқийман, тушунаман, англайман. Тилим ғўлдирамайди. Бироқ, бугунги замон тили билан ёзилган, менга ҳамнафас яшаётган баъзи адабиётлар, қарорлар, журнал, газеталарни ўқисам ўқишга қийналаман, гўё бегона лаҳжада сўзлаётганимдек тилим ғўлдирайди.” Бу ҳақда айтиб эдим…
Бобур номига дуч келганимда, унинг мисраларини ҳозир сизга гапираётган тилимда айтиб кўрганман, у ёзган сўзларни қайта-қайта такрорлаганимда ҳали мактабга чиқмаган эдим. Илк ёдлаган шеърим:
Чархнинг мен кўрмаган жабру жафоси қолдиму?!
Хаста кўнглим чекмаган дарду балоси қолдиму?!..
матлаъ бирла бошлангувчи ғазал эди. Отам бу ғазални китобдан ўқиб ёдлатмаган. Бобур ғазалларини ота-онам ёд биларди. Ҳозир ҳам ғазал ўқиш қонун-қоидаси билан гўзал ўқийди, шеърни ифодали ўқиш нима эканлигини яхши билишади. Гарчи бири математик, бири немис тили ўқитувчиси бўлса-да. Улар ўз даврининг энг яхши ўқитувчилари эди. Ёш болага ғазал ўқиш оғир дея, бу ғазал ўрнига “Ўқинг аъло, бўлинг доно…” деган шеърларни ёдлатмаган. “Кара-кара” ни ёдла деб тергамаган, ўз тилим қолиб немис тилини миямга мажбуран сингдирмаган. Адабиёт инсонни улғайтиришини онгли равишда ҳис қилган. Мактабда Бобур туғилган кунига тадбир бўлди, ўша куни мен боғчага бормадим. Мактаб боғча йўлида эди. Отам мактабга етаклаб борди. Отамнинг елкасига миниб саҳнани томоша қилардим. Қўлимга микрафон тутди. Отамнинг елкасида, микрофон ушлаб ўша ғазални ўқидим. Қўлим толиқарди, бироқ ғазал тугагунча чидадим. Микрафон темирдан эди, оғир эди…
Ота-онамнинг оғзига қараб, уларнинг товушида эшитиб ёдлаган ғазалларим:
Гул жамолин ёпқон ул гулнинг ики райҳонидур,
Ғунча сиррин очқон ул икки лаби хандонидур…
то ўлганимча ёдимдан чиқмаса керак…
Ўн ёшларимда ўзимдан икки-уч ёш каттароқ бир йигит билан ярим кеча ўғирликка тушдим. Колхоз кутубхоналари тугатилиб, ундаги китоблар дала шийпонининг бир хонасига уйиб макалатурага топшириш учун қулфлаб қўйилган эди. Дераза ойнасини синдириб, панжарани қўпориб китоблар ичига кирдик. Қўлимизга илашган китобларни биримиз узатиб турдик, биримиз халтага жойладик. Тонгача тўрт-беш халта китоб ўмардик. Бу “ўғирлик”ни ота-онам билиб қолишидан қўрқиб китобларни ўша боланинг оғилига яширган эдик. Анча вақт ўша оғилдан ўқишга китоб олиб турардим. Бир кун ўша китоблар ичида Хайриддин Султоннинг “Саодат соҳили” деган китоби қўлимга тушди. Бобур ҳақида ўқиган илк асарим шу эди. Бобур шахси билан танишишим шу бадиий асар орқали бошланган. Асар ўз жозибаси билан мени батамом ром этган эди. Тили бағоят соф. Ўзи юрар йўлдан мени етаклаб кетарди. Анчайин матнлари ҳануз ёдимда. “Тоғ йўли, соқов харсанглар. Яланғоч товонларнинг қони томган чағир тошлар. Уфқ қадар чўзилган кимсасиз йўл.”
Тутилмай ёзилган матнларни тутилмай ўқирдим. Асар ичида яшай бошлардим, чағир тошлар мени-да товонимни тиларди… “Оллоҳ, сабр берсин, ҳабибим…” Бу асар нафақат менга Бобурни яқинлаштирган, диалогларни гўзал ишлатиш, сўзларни ўз ўрнида қўллаш учун бир мактаб бўлганини у пайтлар билмасдим. Қаҳрамонларнинг характерлари, суратлари: Биноқулнинг ўзига яраша кулгичлари ҳам, Ҳофиз Куйкий ҳам, Бахшитурк ҳам ҳануз ёдимда. Дарёни сузиб ўтиш учун мен қулоч отардим…
Бу асардан бироз кейин Пиримқул Қодировнинг “Юлдузи тунлар” асарини ўқидим. Ундаги воқеа-ҳодисалар ёдимда. Хуршид Давроннинг “Самарқанд хаёли” китоби орқали… “Бобир” пьесаси орқали танишдим…
Самарқанд шаҳрида математикага ихтисослашган литцейда ўқирдим. Математика энг осон ва оддий фан. Математикадан қўшимча дарсларга бормасдим, деярли математика дарсларига кирмасдим. Дарсликка қараб келар парагриф дарсларини олдинроқ тайёрлаб қўярдим. Литцей кутубхонасида, бадиий адабиётлар йўқ, адабиёт дарсларига эса кам соат ажратилган. Аксарият вақтим “ГУМ” ёнидаги билярдхонада ўтарди. Гоҳ пулга ўйнардим. “Кооперативний институт” ёнида арманлар, ўрислар эски китобларни йўлакка ёйиб сотиб ўтирарди. Пул ютган пайтларим ўша ердан китоб сотиб олардим. Бобурнинг ўзи билан ўртада “элчи”сиз ўша даврда танишганман. Лоҳур ё Кобул босмасига асосланиб ўзимизда чоп этилган “Бобурнома”ни бир арман қиздан арзимаган пулга олиб ўқишга киришган эдим. Бирор матн ёзмоқ бўлсам ҳам ҳозиргача шу китоб менга маёқ, бирор сўз айтар бўлсам ҳам ўша китоб хаёлимга келади. Дўстлар билан тунни тонгга улаб базм этсак, роса “чоғирлашдик” дейман ўзимга ўзим, тонгда бош оғриб уйғонсам “бир “сабуҳий” қилсам, не тонг” дейман ўзимга ўзим.
Эртага Бобурнинг туғилган куни. У ҳақида бирор нима ёзмоқ илинжидами ё “Бобурнома”ни яна бир қайта ўқиш илинжидами ушбу асарни қидирдим, тополмадим. Интернетда дуч келмади. Топганларим бўлди, ўнлаб қайта нашрларни кўрдим, интернетда ҳам “Бобурнома” кўп, бироқ у Бобурнинг асари эмас, Бобурнинг тили эмас. Тадбил қилинган, Бобурнинг тилини кесишган. Бобурнинг сўзларини олиб ташлаб, ўзларини сўзларини уриб тиққан. Тадбил, шарҳ асар билан биргама-бирга, битта китобда чиқиши керак аслида изоҳ билан, асар охирида луғатлари билан…
Булар нима қилган?! Бутун халқни, бутун миллатни, ўқувчиларни, талабаларни “мана бу сўзларни Бобур ёзган” деб тадбил ила алдаб ўтирибди. Тадбилни ўзини нашр этган. Сен тарбиялаётган авлод унинг сўзларига тушунмаса, Бобурда не, айб. Тушунишни ўргат. Бобур билан оралиқдаги давр ҳали икки минг, уч минг йил эмас. Ҳали тилимиз тўлиқ бузилиб кетмаган, ҳали элимиз ичида, адабиёт ичида Бобур ишлатган сўзлар яшаб турибди. Уларни яна яшатиш ўрнига, ўлдириш уларга ким ҳуқуқ берди?! Уларнинг касофатига мени фарзандларим ҳам чаласавод бўлиб тадбил била ўқиш керакми? Сен чаласавод эсанг, фарзандинг чаласавод эса Бобурни айби йўқ ё бу элнинг айби йўқ. Ҳали бу эл ичида Бобурни тушунадиганлар бор.
Ё грамматикасига тушунмадингми? “Султон Абусаид Мирзо тахт олғонда черик тортти… Эсан Буғахонни яхши бости…” Несига тушунмаяпсан? Эга кесими жойида, ўз қадимий тил илдизимизга эга гап қурилиши. Гапиришни илк ўрганган аждодлардан, Ўрхун битикларидан, Қошғарийдан келаётган тоза, тушунарли, туркка хос гап қурилиши.
Асардаги сўзларни ўзгартириш учун сенга ҳуқуқ берди?! Сен кимсанки, Бобур ким?! Агар таҳрир қилган эсанг Навоиймидинг-ки Бобурни таҳрир қилиш учун… Тадбил бетма-бет асар ёнида ёзилади. Алоҳида китоб қилиб “Бобурнома” деб номланмайди. Йўқса у таржима дейилади. Ўзбек тилидан ўзбек тилига таржима, таржимон палончи палончиев деб ёзиш керак.
Болаларга аслини ўқитиш керак, луғат билан ўқитиш керак, Бобурдан узоқлаштиришдан мақсад нима?! Бугунги авлод Бобурдан узоқлашдими, келажак авлодга Бобур бегона бўлади. “Бу беш кунлик ўлар жон учун ёмон от ила келажакка бориб нетарсан?!” Бобур шундай деган… Бобур ёзган сўзни ўчириб ўрнига бошқа сўз ёзиш учун инсон қай даражада андишасиз бўлиши керак?! Бобур “Тенгри” ё “Тангри” деб ёзган эса, сен уни ўчириб “Худо” деб ёзишингга ким ҳуқуқ берди?!.. Бобурнинг ҳиндча сўзлар ишлатган жойи бор – улар “атама”лар-ку! Йил воқеаларини сарлавҳада арабча номлайди. Бу атай номланган-ку!
Ҳарфни араб, лотин, крилл этиб ўзгартириш мумкин, лекин сўзни ўзгартириш асарнинг бадиий қийматига таъсир қилиши ҳақида ўйлаб кўрдимикан?… Шунақа ўйлар билан ўқиган нусхамни излаб тополмадим. Асл нусхага яқинроқ 90 йилларда мактаб ўқувчилари учун махсус чиқарилгани бор экан. Кимдир расмга тушириб интернетга жойлаган. Топганим шу бўлди. Ҳафсалам пир бўлди.
Алишер Навоий ўзбек тилининг асосчиси дейилишида бироз хато муболаға бор. Ўзбек тили Навоийдан олдин бор эди. “Ғазал мулкининг султони” дея Мақсуд Шайхзода ҳаққоний ва гўзал таърифни берган. Бироқ Заҳириддин Муҳаммад Бобур ўзбек насрининг асосчиси десам мен хато муболаға кўрмайман.
“Бобурия” – Бобур бу асарни ёза бошлаганда шундай атаган . Кейин “Вақое” деб атади. Кейин “Бобурнома” номи билан атади шу ном ила бизга етиб келди. У пайтлар “Бобурнома”ни тадбил қиладиган адабиётшунос олимлар йўқ эди. Шарқда наср эмас, назм улуғланарди. Агар Бобур бу асарни “роман”, “очерк”, “ эссе”, “хотиралар”, “ҳикоялар”, “саёҳатнома” ё бошқа бирор жанрда атармиди ким билсин…
У ҳақли равишда “Бобурия” эди. Бу асар буюк саркарда, арзимаган қўшин билан улкан империя қура олган подшоҳ Мирзо Бобурнинг алоҳида давлати бўлиб қолди. Дунё бўйича энг кўп ўқилган, энг кўп таржима қилинган, энг кўп тарқалган, энг кўп ўрганилган асарлардан биридир. Бу асар йиллар давомида шоҳлар учун ҳам, шоирлар учун ҳам, саркардалар учун ҳам, котиблар, ҳарбийлар учун ҳам, археологлар, зоологлар, шарқшунослар учун ҳам, антропологлар учун ҳам, ботаниклар учун ҳам, тарихчилар учун ҳам, географлар, таржимашунослар, педогоглар учун ҳам, саёҳатчилар учун ҳам, табиатшунослар, элшунослар, тилшунослар учун ҳам, хариташунослар учун ҳам, оддий китобхонлар учун ҳам энг севимли, энг керакли асарларлан бири бўлиб қолмоқда.
Бир қўлда қилич бир қўлда қалам, бошида тожу Ватан тупроғини оёқ-яланг кезган буюк шахс бу Бобурдир. Худо ҳам севиб барча неъматларини ундан аямади. Энг баланд қорларни кўрди, энг иссиқ ёзларни кўрди. Энг баланд чўққиларни ошди, энг чуқур дарёларда сузди. Энг қудратли шоҳлар билан тўқнашган бўлса, яккама-якка каркидон билан курашга тушди. Унга яна бир дард, яна бир бахт инъом этилганди, бу дардни айта олиш бахти, қоғозга тушира олиш бахти. Дардни қоғозга тушира олиш Парвардигор томонидан унга берилган эди. Бу бахт Бобурга тожу-тахт бахтидан кўра шукуҳлироқ эди.
1526 йили Панипат майдонида Иброҳим Лўдини, 1527 йилда Рано Сангони енгиб Бобурийлар империясига асос солди. Ватан соғинчи, хотиралари тинчлик бермасди. У Секри шаҳридаги боғнинг ичкари қаъласида “Бобурия”ни ёзишга киришди…
“Бобурия” ўзбек насрининг барча ёзувчилари сув олиб ичадиган қудуғи, бу қудуғда сув тугамайди.
Улуғ ёзувчилар ижодига эътибор берилса, одатда умри охирида ёзган асарлари ўз хотираларига таяниб ёзган асарларидир. Маркеснинг “Маҳзун маъшуқалар ёди”, Абдулла Қаҳҳорнинг “Ўтмишдан эртаклар”, Толстойнинг “Иқрорнома”си Мишел Монтаннинг “Тажриба”сими ва исталган хотирага таяниб ёзилгани… Сиз ўшандай қай бир ўқиган асарингизни кўз олдингизга келтиринг. Ёзилган асарлардаги тасвирларга эътибор беринг ва “Бобурия”даги тасвирлар билан солиштиринг. Бобурнинг инсон тасаввурига сиғдирмас даражада хотира эгаси ва ёзувчи сифатида дунё адабиётининг исталган ёзувчисидан ўта баланд ёзувчи бўлганлигини ҳис қиласиз. Агар ўзбек адабиётида қисқа гап билан катта маънони ифодалай олишда Абдулла Қаҳҳор пешқадам ҳисобланса, Бобурнинг “Ўн бир ёшимдан бери икки рамазон ийдини паёпай бир ерда қилғон эмасман…” гапига эътибор беринг. Бутун ҳаётини, умрининг сарсон-саргардонлигини биргина шу жумла ичига сиғдириб кетган. Абдулла Қаҳҳорнинг ёзувчи бўлиб етишишида шундай жумлалар пойдевор бўлмаган деб ким айта олади?!. Адабиётда “ишора”лар бўлади. Тоғай Муродни ўзбек насрининг том маънода алоҳида боби деб олсак, Эргаш Жуманбулбул Бобур била Тоғай Мурод ўртасида “элчи”дир. “…хонларнинг зикри мукарран такриб билан келгусидур. Вақое ва ҳолатлари анда мазкур бўлғусидур…” Бу қўшиқдай ўқиладиган сатрлар “Бобурнома”ни бош саҳифаларида ҳали. Ҳали “Бобурнома”ни ёзишга киришиш жараёнларидан. Ҳали чағалайдай бўзлаб бормаган жойлари. Қўшиқ бўлиб куйланадиган бобларига етиб синчковлаб ўқисангиз ҳайратдан ёқа ушлайсиз. Ўзбек романчилигининг бош мезонини Ҳамза билан Чўлпон қаторида Абдулла Қодирий деб атар бўлсак, Абдулла Қодирийнинг энг гўзал романин “Ўткан кунлар” деб эсга олсак, Абдулла Қодирийнинг бу ширали тилини, жозибали матн тузилишларини, рассомчилик, тиниқ ва тозаликларининг туб илдизи “Бобурнома” билан суғорилганига амин бўласиз. Бунга адибнинг ўзи ҳам ишора бериб кетган: “Кечлик ошни ўтказгач, Ҳасанали ўз ҳужрасидан кийиниб чиқди-да Отабек ёниға кирди. Отабек “Бобурнома” мутолааси билан машғул эди”. Ёзувчи ўзи ўқиб ўрганмаган ё севмаган асарларини ўз асарида тилга олмайди. Бош қаҳрамон эса Отабек, Отабекнинг қўлига “Бобурнома”ни тутқазиб кетган. Бадиий адабиётда одамни чизиб кўрсатиш, ўша чизиқлар орқали нафақат инсоннинг сийрати, шакли-шамойили кўринади. Унинг руҳияти ҳам чизилади. Бобурнинг одамларни рассомдай чизишини, такрорини “Ўткан кунлар” романида кўришимиз мумкин. Юсуфбек ҳожими, Ўзбекойимми, Отабекми… уларнинг тасвирига эътибор берсангиз, Бобурномада чизилган тарихий шахсларни чизиши билан услуб битта, Бобурнинг энг “яроқли” шогирдларидан бири Абдулла Қодирий эканлигини амин бўламиз.
Отабек – “оғир табиатли, улуғ гавдали, кўркам ва оқ юзли, келишган, қора кўзли, мутаносиб қора қошли ва эндигина мурти сабз урган бир йигит..” , Бойсунғур мирзо – “…улуғ кўзлук, қўба юзлук, ўрта бўйлуқ, туркман чеҳралик, малоҳатлиқ йигит…”
Ўзбек адабиёти деган сўз бор экан Бобур ўзбеки насрининг мезонини белгилаб, туради. Ўлчов “Бобурнома” билан олинади. Ҳумоюнга ёзган мактубидаги мана бу сўзлари барча келгуси адибларга панддир: “Бундин нари бетакаллуф ва равшан ва пок алфоз била бити: ҳам санга ташвиш озроқ бўлур ва ҳам ўқуғучиға”.
Бобур ростгўй ёзгувчи. Ёзувчи ростгўй бўлмаса, ёзувчилиги йўқ. Калладан минора қурганини ҳам, яланг қолганини ҳам…не бор эса рост ёзган. Одамларга яхши кўриниш учун ўз айбин бекитиб ёзмаган. У ясаниб, ўзига оро бериб ёзмаган. Сўзига оро бериб ёзган. Юрак қони билан ёзилган асар деган ибора бор адабиётда. Бу иборага хос асар “Бобурия”дир. Бобур ўз “…ўткан кунларини тамом баён қилган…”
Бутун дунё адабиёти тарихида манзара ва инсон портретини Бобурдай чиза олган бирор ёзувчи йўқ. Ҳар бир тасвири қисқа, аниқ ва лўнда. Қуёш чиққанда, тонг пайти қуёш қандай баландикка туришини ҳам аниқ қилиб “бир найза баландликда…” каби тасвир билан кўз олдингизга ҳолатни, манзарани келтириб қўяди. Умаршайх мирзони сизга шундай ўз ҳолида ойнага солиб кўрсатади, эътибор беринг: “…Паст бўйлуқ, тегирма соқоллиқ, кўба юзлиқ, танбал киши эди. Тўнни бисёр тор кийар эди, андоғким боғ боғлатурда қорнини ичига тортиб боғлатур эди, боғ боғлоғондин сўнг ўзини қўя берса, бисёр бўлур эдиким, боғлари узулур эди. Киймоқда ва емоқда бетакаллуф эди. Дасторни дасторпеч чирмар эди… Покиза эътиқодлиқ киши эди, беш вақт номозни тарк қилмас эди…”
Амир Алишернинг нақадар мағрур ва ғурурли инсон бўлганлигини Бобур гўзал ифода билан шундай беради: “…Мирзодин нима олмас, балки йилда мирзоға куллий маблағлар пешкаш қилур эди…”
Саройга суяк учун югурадиган шоирларимиз гоҳида Алишер Навоийни ҳам саройда ижод қилган деб ўзларига ниқоб қилишади. Навоий шоирлик ғурурини синдирмаган, у нарса тиламаган. Ҳатто, мансабни ҳам. Бойқаронинг дўсти бўлган, ёнида доим дўстдек турган. Манфаат истамаган. Буни Бобур теран англаган ҳолда таъриф беради.
Табиат манзарасига келадиган эсак “Вақоеи санаи тисъа ва тисъа миа” ( 909 й.воқеалари) бобини варақлаб Кобул тасвирни ўқиб чиқинг. Сиз Кобулни кўриш учун Кобулга боришингиз шарт бўлмайди. Сўзда шундай тасвирлаб қўйган-ки, сизни етаклаб ўша даврнинг Кобулини тўлиқ айлантириб чиқади. Ҳар бир туманининг ҳар бир дарёсини ҳар бир ирмоғига қўшилиб оқасиз, табиат манзаралари ю одамларини томоша қиласиз. (Шу ерга Кобул тасвирини қўшсанг яхши бўлади.)
Адабиёт сўз оламида тупроқ, башар, осмон, миллат, табиатнинг “яшаш”ини таъминлашдир. Борлиқни инсон онгида адабиёт каби ҳеч бир фан “яшата” олмайди. Оламнинг ибтидоси “сўз” дан яралган, интиҳоси ҳам “сўз”да тугайди. Она ернинг бағрида олов гуриллаб туради, ер шарининг ядроси олов. Бобо қуёш ҳам олов, тинимсиз портлашлар жараёни қуёшда кечади. “Сўз” сўзининг ўзаги ҳам оловдир. Бобурнинг сўзлари ҳам “олов”дай ёниб неча минг йиллар бизга тафт бағишлайди. Унинг сўзларини ўзгартманг.
“Бобурия” тили ўйноқи, оҳангдор, турли қочиримларга бой, ширали ва жозибодор лаҳжалари билан турк тиллари орасида алоҳида ўрин касб этади. Ҳофиз Шерозий таъбирича туркий лафз бу тирандозлар лафзидир, бу Бобурнинг лафзи, Бобурнинг лутфидир. Сўзни нишонига мергандай урадиганлар лафзидир. “Бобурия” ўзбек адабиётининг “руҳ”и ва “қон”ини белгилайди. У тарихни, мозийни етаклаб, бу элни улуғ эканлигини чин намоён этади. Рост ва равон ёзмакни ўргатади.
Бобур барча даврларнинг севимли кишисидир. У қаерни фатҳ этмасин, ўша ернинг закий инсони уни босқинчи сифатида кўра олмайди. У шу даражада нурли инсон. Бу нурни ёзганига ҳам кўчира олган инсон. “Бобурия”ни Ҳерман Вамбери “Шарқ Цезарининг хотиралари” деб номлайди. Бу асар ҳақида Анри Микел ёзади: “Жанглар, ғалаба ва мағлубиятлар, келишувлар… булар шубҳадан холи, албатта. Шунингдек, хотиралар, фикрлар, заифликлар, юрак дардлари ҳақида ниҳоятда соддалик билан, ҳеч бир муболағасиз ҳикоя қилинади. Буларнинг ҳаммаси юксак даражада тузилганки, гўё китоб эмас, жозибали бир ҳодиса дейсиз”. Эдуард Холден ёзади: “Бобур феъли-сажиясига кўра Цезарга қараганда севишга арзигуликдир. Унинг манглайига юксак фазилатли инсон деб битиб қўйилган».
“Тарихи Рашидий” муаллифи Мирзо Муҳаммад Ҳайдар уни душмандек билса-да, асарида шундай ёзади: “У турли фазилатлар билан безанган ва мақтовли хислатларга эга бўлган бир подшоҳ эди…” Ҳиндистон раҳбари Жавоҳарлаъл Неру ёзади: «Бобур дилбар шахс эди. Уйғониш даврининг ажойиб султони…” Уильям Эрскин ёзади:
«Саховати ва мардлиги, истеъдоди, илм-фан, санъатга муҳаббати ва улар билан муваффақиятли шуғулланиши жиҳатидан Осиёдаги подшоҳлар орасида Бобурга тенг келадиган бирор подшоҳ топилмайди». Лейн Поул ёзади: “Агар бирон тарихий ҳужжатни бошқа гувоҳликларсиз ҳам ҳаққоний деб қабул қилиш мумкин бўлса, бундай ҳужжат шубҳасиз“Бобурнома”дир”.
Дунё адабиётида нафақат Бобур ҳақида кўплаб асарлар бор, унинг асари “Бобурнома” ҳақида яна-да кўпроқ асарлар бор. Шарқ минютурасида, ғарб рассомчилик саънатида нафақат Бобур ҳақида кўплаб суратлар бор, унинг асари “Бобурнома” ҳақида яна-да кўпроқ суратлар бор. Бу асар араб, испан, италян, инглиз, ҳинд, форс, немис, рус…борингки, барча тилларига таржима қилиб бўлинган. Шу қизиқиш билан олимларимиз эҳтимол ўзбек тилига таржима қилишга уринаётган эса-да буни қабул қила олмадим.
“Темурбекнинг юртида” Амир Алишербек нафаси билан назм шукуҳи кезаркан, турк насрининг мезонин Бобур белгилайди.
Андижон ношпотисин соғинчи ила Андижонга борган пайтим ўша шеър ёзилган экан, илиндим:
2009. КУЗ.
Умрим қадахларнинг шум жарангида,
Туркистон замини соғинч рангида,
Ялов тутиб борар шамол жангидан ─
Куз, оҳ, Заҳриддин Муҳаммад Бобур!
Юзлансам мезонлар юзимга ботар,
Бўзласам бу фалак бўзимда ётар,
Сўзласам шу ватан кўзимда қотар ─
Муз, оҳ, Заҳриддин Муҳаммад Бобур!
От чоптириб ўтар қанча сувори,
Туёқлар зарбида қақшар диёри,
Орамизда битта қисмат девори ─
Буз, оҳ, Заҳриддин Муҳаммад Бобур!
Тўзғин булутлардек юрагим пора,
Манзил истаб ўлдим беҳуд, овора,
Юракда етилган дардимга чора ─
“Туз, оҳ, Заҳриддин Муҳаммад Бобур!”
Тангри-ла тиллашган ўлка тоғига,
Тупроқ-ла беллашган ўлка боғига,
Воh, азиз боғларнинг ҳар яфроғига ─
“Юз, оҳ, Заҳриддин Муҳаммад Бобур!”
Кунларим абгор-у, тунларим бедор,
Андижондаман-у Андижонга зор,
“Сарриштаи айшдин кўнгилни зинҳор,
Уз, оҳ, Заҳриддин Муҳаммад Бобур!”
13.02.2026
Ertaga Boburning tug‘ilgan kuni
Bu qoʼshiqday oʼqiladigan satrlar “Boburnoma”ni bosh sahifalarida hali. Hali “Boburnoma”ni yozishga kirishish jarayonlaridan. Hali chagʼalayday boʼzlab bormagan joylari. Qoʼshiq boʼlib kuylanadigan boblariga yetib sinchkovlab oʼqisangiz hayratdan yoqa ushlaysiz…
Talant TOLERАNT
TURK NАSRINING MEZONI
Oʼzbek adabiyoti haqida soʼz bor ekan, “Temurbekning yurtida” Аmir Аlisherbek nafasi bilan nazm shukuhi kezarkan, turk nasrining mezonin Bobur belgilaydi. “Tengri taolaning inoyati ila…” “Boburiya”ni maza qilib, qiynalmay oʼqiyman, tushunaman, anglayman. Tilim gʼoʼldiramaydi. Biroq, bugungi zamon tili bilan yozilgan, menga hamnafas yashayotgan baʼzi adabiyotlar, qarorlar, jurnal, gazetalarni oʼqisam oʼqishga qiynalaman, goʼyo begona lahjada soʼzlayotganimdek tilim gʼoʼldiraydi.” Bu haqda aytib edim…
Bobur nomiga duch kelganimda, uning misralarini hozir sizga gapirayotgan tilimda aytib koʼrganman, u yozgan soʼzlarni qayta-qayta takrorlaganimda hali maktabga chiqmagan edim. Ilk yodlagan sheʼrim:
Charxning men koʼrmagan jabru jafosi qoldimu?!
Xasta koʼnglim chekmagan dardu balosi qoldimu?!..
matlaʼ birla boshlanguvchi gʼazal edi. Otam bu gʼazalni kitobdan oʼqib yodlatmagan. Bobur gʼazallarini ota-onam yod bilardi. Hozir ham gʼazal oʼqish qonun-qoidasi bilan goʼzal oʼqiydi, sheʼrni ifodali oʼqish nima ekanligini yaxshi bilishadi. Garchi biri matematik, biri nemis tili oʼqituvchisi boʼlsa-da. Ular oʼz davrining eng yaxshi oʼqituvchilari edi. Yosh bolaga gʼazal oʼqish ogʼir deya, bu gʼazal oʼrniga “Oʼqing aʼlo, boʼling dono…” degan sheʼrlarni yodlatmagan. “Kara-kara” ni yodla deb tergamagan, oʼz tilim qolib nemis tilini miyamga majburan singdirmagan. Аdabiyot insonni ulgʼaytirishini ongli ravishda his qilgan. Maktabda Bobur tugʼilgan kuniga tadbir boʼldi, oʼsha kuni men bogʼchaga bormadim. Maktab bogʼcha yoʼlida edi. Otam maktabga yetaklab bordi. Otamning yelkasiga minib sahnani tomosha qilardim. Qoʼlimga mikrafon tutdi. Otamning yelkasida, mikrofon ushlab oʼsha gʼazalni oʼqidim. Qoʼlim toliqardi, biroq gʼazal tugaguncha chidadim. Mikrafon temirdan edi, ogʼir edi…
Ota-onamning ogʼziga qarab, ularning tovushida eshitib yodlagan gʼazallarim:
Gul jamolin yopqon ul gulning iki rayhonidur,
Gʼuncha sirrin ochqon ul ikki labi xandonidur…
to oʼlganimcha yodimdan chiqmasa kerak…
Oʼn yoshlarimda oʼzimdan ikki-uch yosh kattaroq bir yigit bilan yarim kecha oʼgʼirlikka tushdim. Kolxoz kutubxonalari tugatilib, undagi kitoblar dala shiyponining bir xonasiga uyib makalaturaga topshirish uchun qulflab qoʼyilgan edi. Deraza oynasini sindirib, panjarani qoʼporib kitoblar ichiga kirdik. Qoʼlimizga ilashgan kitoblarni birimiz uzatib turdik, birimiz xaltaga joyladik. Tongacha toʼrt-besh xalta kitob oʼmardik. Bu “oʼgʼirlik”ni ota-onam bilib qolishidan qoʼrqib kitoblarni oʼsha bolaning ogʼiliga yashirgan edik. Аncha vaqt oʼsha ogʼildan oʼqishga kitob olib turardim. Bir kun oʼsha kitoblar ichida Xayriddin Sultonning “Saodat sohili” degan kitobi qoʼlimga tushdi. Bobur haqida oʼqigan ilk asarim shu edi. Bobur shaxsi bilan tanishishim shu badiiy asar orqali boshlangan. Аsar oʼz jozibasi bilan meni batamom rom etgan edi. Tili bagʼoyat sof. Oʼzi yurar yoʼldan meni yetaklab ketardi. Аnchayin matnlari hanuz yodimda. “Togʼ yoʼli, soqov xarsanglar. Yalangʼoch tovonlarning qoni tomgan chagʼir toshlar. Ufq qadar choʼzilgan kimsasiz yoʼl.”
Tutilmay yozilgan matnlarni tutilmay oʼqirdim. Аsar ichida yashay boshlardim, chagʼir toshlar meni-da tovonimni tilardi… “Olloh, sabr bersin, habibim…” Bu asar nafaqat menga Boburni yaqinlashtirgan, dialoglarni goʼzal ishlatish, soʼzlarni oʼz oʼrnida qoʼllash uchun bir maktab boʼlganini u paytlar bilmasdim. Qahramonlarning xarakterlari, suratlari: Binoqulning oʼziga yarasha kulgichlari ham, Hofiz Kuykiy ham, Baxshiturk ham hanuz yodimda. Daryoni suzib oʼtish uchun men quloch otardim…
Bu asardan biroz keyin Pirimqul Qodirovning “Yulduzi tunlar” asarini oʼqidim. Undagi voqea-hodisalar yodimda. Xurshid Davronning “Samarqand xayoli” kitobi orqali… “Bobir” pyesasi orqali tanishdim…
Samarqand shahrida matematikaga ixtisoslashgan littseyda oʼqirdim. Matematika eng oson va oddiy fan. Matematikadan qoʼshimcha darslarga bormasdim, deyarli matematika darslariga kirmasdim. Darslikka qarab kelar paragrif darslarini oldinroq tayyorlab qoʼyardim. Littsey kutubxonasida, badiiy adabiyotlar yoʼq, adabiyot darslariga esa kam soat ajratilgan. Аksariyat vaqtim “GUM” yonidagi bilyardxonada oʼtardi. Goh pulga oʼynardim. “Kooperativniy institut” yonida armanlar, oʼrislar eski kitoblarni yoʼlakka yoyib sotib oʼtirardi. Pul yutgan paytlarim oʼsha yerdan kitob sotib olardim. Boburning oʼzi bilan oʼrtada “elchi”siz oʼsha davrda tanishganman. Lohur yo Kobul bosmasiga asoslanib oʼzimizda chop etilgan “Boburnoma”ni bir arman qizdan arzimagan pulga olib oʼqishga kirishgan edim. Biror matn yozmoq boʼlsam ham hozirgacha shu kitob menga mayoq, biror soʼz aytar boʼlsam ham oʼsha kitob xayolimga keladi. Doʼstlar bilan tunni tongga ulab bazm etsak, rosa “chogʼirlashdik” deyman oʼzimga oʼzim, tongda bosh ogʼrib uygʼonsam “bir “sabuhiy” qilsam, ne tong” deyman oʼzimga oʼzim.
Ertaga Boburning tugʼilgan kuni. U haqida biror nima yozmoq ilinjidami yo “Boburnoma”ni yana bir qayta oʼqish ilinjidami ushbu asarni qidirdim, topolmadim. Internetda duch kelmadi. Topganlarim boʼldi, oʼnlab qayta nashrlarni koʼrdim, internetda ham “Boburnoma” koʼp, biroq u Boburning asari emas, Boburning tili emas. Tadbil qilingan, Boburning tilini kesishgan. Boburning soʼzlarini olib tashlab, oʼzlarini soʼzlarini urib tiqqan. Tadbil, sharh asar bilan birgama-birga, bitta kitobda chiqishi kerak aslida izoh bilan, asar oxirida lugʼatlari bilan…
Bular nima qilgan?! Butun xalqni, butun millatni, oʼquvchilarni, talabalarni “mana bu soʼzlarni Bobur yozgan” deb tadbil ila aldab oʼtiribdi. Tadbilni oʼzini nashr etgan. Sen tarbiyalayotgan avlod uning soʼzlariga tushunmasa, Boburda ne, ayb. Tushunishni oʼrgat. Bobur bilan oraliqdagi davr hali ikki ming, uch ming yil emas. Hali tilimiz toʼliq buzilib ketmagan, hali elimiz ichida, adabiyot ichida Bobur ishlatgan soʼzlar yashab turibdi. Ularni yana yashatish oʼrniga, oʼldirish ularga kim huquq berdi?! Ularning kasofatiga meni farzandlarim ham chalasavod boʼlib tadbil bila oʼqish kerakmi? Sen chalasavod esang, farzanding chalasavod esa Boburni aybi yoʼq yo bu elning aybi yoʼq. Hali bu el ichida Boburni tushunadiganlar bor.
Yo grammatikasiga tushunmadingmi? “Sulton Аbusaid Mirzo taxt olgʼonda cherik tortti… Esan Bugʼaxonni yaxshi bosti…” Nesiga tushunmayapsan? Ega kesimi joyida, oʼz qadimiy til ildizimizga ega gap qurilishi. Gapirishni ilk oʼrgangan ajdodlardan, Oʼrxun bitiklaridan, Qoshgʼariydan kelayotgan toza, tushunarli, turkka xos gap qurilishi.
Аsardagi soʼzlarni oʼzgartirish uchun senga huquq berdi?! Sen kimsanki, Bobur kim?! Аgar tahrir qilgan esang Navoiymiding-ki Boburni tahrir qilish uchun… Tadbil betma-bet asar yonida yoziladi. Аlohida kitob qilib “Boburnoma” deb nomlanmaydi. Yoʼqsa u tarjima deyiladi. Oʼzbek tilidan oʼzbek tiliga tarjima, tarjimon palonchi palonchiev deb yozish kerak.
Bolalarga aslini oʼqitish kerak, lugʼat bilan oʼqitish kerak, Boburdan uzoqlashtirishdan maqsad nima?! Bugungi avlod Boburdan uzoqlashdimi, kelajak avlodga Bobur begona boʼladi. “Bu besh kunlik oʼlar jon uchun yomon ot ila kelajakka borib netarsan?!” Bobur shunday degan… Bobur yozgan soʼzni oʼchirib oʼrniga boshqa soʼz yozish uchun inson qay darajada andishasiz boʼlishi kerak?! Bobur “Tengri” yo “Tangri” deb yozgan esa, sen uni oʼchirib “Xudo” deb yozishingga kim huquq berdi?!.. Boburning hindcha soʼzlar ishlatgan joyi bor – ular “atama”lar-ku! Yil voqealarini sarlavhada arabcha nomlaydi. Bu atay nomlangan-ku!
Harfni arab, lotin, krill etib oʼzgartirish mumkin, lekin soʼzni oʼzgartirish asarning badiiy qiymatiga taʼsir qilishi haqida oʼylab koʼrdimikan?… Shunaqa oʼylar bilan oʼqigan nusxamni izlab topolmadim. Аsl nusxaga yaqinroq 90 yillarda maktab oʼquvchilari uchun maxsus chiqarilgani bor ekan. Kimdir rasmga tushirib internetga joylagan. Topganim shu boʼldi. Hafsalam pir boʼldi.
Аlisher Navoiy oʼzbek tilining asoschisi deyilishida biroz xato mubolagʼa bor. Oʼzbek tili Navoiydan oldin bor edi. “Gʼazal mulkining sultoni” deya Maqsud Shayxzoda haqqoniy va goʼzal taʼrifni bergan. Biroq Zahiriddin Muhammad Bobur oʼzbek nasrining asoschisi desam men xato mubolagʼa koʼrmayman.
“Boburiya” – Bobur bu asarni yoza boshlaganda shunday atagan . Keyin “Vaqoe” deb atadi. Keyin “Boburnoma” nomi bilan atadi shu nom ila bizga yetib keldi. U paytlar “Boburnoma”ni tadbil qiladigan adabiyotshunos olimlar yoʼq edi. Sharqda nasr emas, nazm ulugʼlanardi. Аgar Bobur bu asarni “roman”, “ocherk”, “ esse”, “xotiralar”, “hikoyalar”, “sayohatnoma” yo boshqa biror janrda atarmidi kim bilsin…
U haqli ravishda “Boburiya” edi. Bu asar buyuk sarkarda, arzimagan qoʼshin bilan ulkan imperiya qura olgan podshoh Mirzo Boburning alohida davlati boʼlib qoldi. Dunyo boʼyicha eng koʼp oʼqilgan, eng koʼp tarjima qilingan, eng koʼp tarqalgan, eng koʼp oʼrganilgan asarlardan biridir. Bu asar yillar davomida shohlar uchun ham, shoirlar uchun ham, sarkardalar uchun ham, kotiblar, harbiylar uchun ham, arxeologlar, zoologlar, sharqshunoslar uchun ham, antropologlar uchun ham, botaniklar uchun ham, tarixchilar uchun ham, geograflar, tarjimashunoslar, pedogoglar uchun ham, sayohatchilar uchun ham, tabiatshunoslar, elshunoslar, tilshunoslar uchun ham, xaritashunoslar uchun ham, oddiy kitobxonlar uchun ham eng sevimli, eng kerakli asarlarlan biri boʼlib qolmoqda.
Bir qoʼlda qilich bir qoʼlda qalam, boshida toju Vatan tuprogʼini oyoq-yalang kezgan buyuk shaxs bu Boburdir. Xudo ham sevib barcha neʼmatlarini undan ayamadi. Eng baland qorlarni koʼrdi, eng issiq yozlarni koʼrdi. Eng baland choʼqqilarni oshdi, eng chuqur daryolarda suzdi. Eng qudratli shohlar bilan toʼqnashgan boʼlsa, yakkama-yakka karkidon bilan kurashga tushdi. Unga yana bir dard, yana bir baxt inʼom etilgandi, bu dardni ayta olish baxti, qogʼozga tushira olish baxti. Dardni qogʼozga tushira olish Parvardigor tomonidan unga berilgan edi. Bu baxt Boburga toju-taxt baxtidan koʼra shukuhliroq edi.
1526 yili Panipat maydonida Ibrohim Loʼdini, 1527 yilda Rano Sangoni yengib Boburiylar imperiyasiga asos soldi. Vatan sogʼinchi, xotiralari tinchlik bermasdi. U Sekri shahridagi bogʼning ichkari qaʼlasida “Boburiya”ni yozishga kirishdi…
“Boburiya” oʼzbek nasrining barcha yozuvchilari suv olib ichadigan qudugʼi, bu qudugʼda suv tugamaydi.
Ulugʼ yozuvchilar ijodiga eʼtibor berilsa, odatda umri oxirida yozgan asarlari oʼz xotiralariga tayanib yozgan asarlaridir. Markesning “Mahzun maʼshuqalar yodi”, Аbdulla Qahhorning “Oʼtmishdan ertaklar”, Tolstoyning “Iqrornoma”si Mishel Montanning “Tajriba”simi va istalgan xotiraga tayanib yozilgani… Siz oʼshanday qay bir oʼqigan asaringizni koʼz oldingizga keltiring. Yozilgan asarlardagi tasvirlarga eʼtibor bering va “Boburiya”dagi tasvirlar bilan solishtiring. Boburning inson tasavvuriga sigʼdirmas darajada xotira egasi va yozuvchi sifatida dunyo adabiyotining istalgan yozuvchisidan oʼta baland yozuvchi boʼlganligini his qilasiz. Аgar oʼzbek adabiyotida qisqa gap bilan katta maʼnoni ifodalay olishda Аbdulla Qahhor peshqadam hisoblansa, Boburning “Oʼn bir yoshimdan beri ikki ramazon iydini payopay bir yerda qilgʼon emasman…” gapiga eʼtibor bering. Butun hayotini, umrining sarson-sargardonligini birgina shu jumla ichiga sigʼdirib ketgan. Аbdulla Qahhorning yozuvchi boʼlib yetishishida shunday jumlalar poydevor boʼlmagan deb kim ayta oladi?!. Аdabiyotda “ishora”lar boʼladi. Togʼay Murodni oʼzbek nasrining tom maʼnoda alohida bobi deb olsak, Ergash Jumanbulbul Bobur bila Togʼay Murod oʼrtasida “elchi”dir. “…xonlarning zikri mukarran takrib bilan kelgusidur. Vaqoe va holatlari anda mazkur boʼlgʼusidur…” Bu qoʼshiqday oʼqiladigan satrlar “Boburnoma”ni bosh sahifalarida hali. Hali “Boburnoma”ni yozishga kirishish jarayonlaridan. Hali chagʼalayday boʼzlab bormagan joylari. Qoʼshiq boʼlib kuylanadigan boblariga yetib sinchkovlab oʼqisangiz hayratdan yoqa ushlaysiz. Oʼzbek romanchiligining bosh mezonini Hamza bilan Choʼlpon qatorida Аbdulla Qodiriy deb atar boʼlsak, Аbdulla Qodiriyning eng goʼzal romanin “Oʼtkan kunlar” deb esga olsak, Аbdulla Qodiriyning bu shirali tilini, jozibali matn tuzilishlarini, rassomchilik, tiniq va tozaliklarining tub ildizi “Boburnoma” bilan sugʼorilganiga amin boʼlasiz. Bunga adibning oʼzi ham ishora berib ketgan: “Kechlik oshni oʼtkazgach, Hasanali oʼz hujrasidan kiyinib chiqdi-da Otabek yonigʼa kirdi. Otabek “Boburnoma” mutolaasi bilan mashgʼul edi”. Yozuvchi oʼzi oʼqib oʼrganmagan yo sevmagan asarlarini oʼz asarida tilga olmaydi. Bosh qahramon esa Otabek, Otabekning qoʼliga “Boburnoma”ni tutqazib ketgan. Badiiy adabiyotda odamni chizib koʼrsatish, oʼsha chiziqlar orqali nafaqat insonning siyrati, shakli-shamoyili koʼrinadi. Uning ruhiyati ham chiziladi. Boburning odamlarni rassomday chizishini, takrorini “Oʼtkan kunlar” romanida koʼrishimiz mumkin. Yusufbek hojimi, Oʼzbekoyimmi, Otabekmi… ularning tasviriga eʼtibor bersangiz, Boburnomada chizilgan tarixiy shaxslarni chizishi bilan uslub bitta, Boburning eng “yaroqli” shogirdlaridan biri Аbdulla Qodiriy ekanligini amin boʼlamiz.
Otabek – “ogʼir tabiatli, ulugʼ gavdali, koʼrkam va oq yuzli, kelishgan, qora koʼzli, mutanosib qora qoshli va endigina murti sabz urgan bir yigit..” , Boysungʼur mirzo – “…ulugʼ koʼzluk, qoʼba yuzluk, oʼrta boʼyluq, turkman chehralik, malohatliq yigit…”
Oʼzbek adabiyoti degan soʼz bor ekan Bobur oʼzbeki nasrining mezonini belgilab, turadi. Oʼlchov “Boburnoma” bilan olinadi. Humoyunga yozgan maktubidagi mana bu soʼzlari barcha kelgusi adiblarga panddir: “Bundin nari betakalluf va ravshan va pok alfoz bila biti: ham sanga tashvish ozroq boʼlur va ham oʼqugʼuchigʼa”.
Bobur rostgoʼy yozguvchi. Yozuvchi rostgoʼy boʼlmasa, yozuvchiligi yoʼq. Kalladan minora qurganini ham, yalang qolganini ham…ne bor esa rost yozgan. Odamlarga yaxshi koʼrinish uchun oʼz aybin bekitib yozmagan. U yasanib, oʼziga oro berib yozmagan. Soʼziga oro berib yozgan. Yurak qoni bilan yozilgan asar degan ibora bor adabiyotda. Bu iboraga xos asar “Boburiya”dir. Bobur oʼz “…oʼtkan kunlarini tamom bayon qilgan…”
Butun dunyo adabiyoti tarixida manzara va inson portretini Boburday chiza olgan biror yozuvchi yoʼq. Har bir tasviri qisqa, aniq va loʼnda. Quyosh chiqqanda, tong payti quyosh qanday balandikka turishini ham aniq qilib “bir nayza balandlikda…” kabi tasvir bilan koʼz oldingizga holatni, manzarani keltirib qoʼyadi. Umarshayx mirzoni sizga shunday oʼz holida oynaga solib koʼrsatadi, eʼtibor bering: “…Past boʼyluq, tegirma soqolliq, koʼba yuzliq, tanbal kishi edi. Toʼnni bisyor tor kiyar edi, andogʼkim bogʼ bogʼlaturda qornini ichiga tortib bogʼlatur edi, bogʼ bogʼlogʼondin soʼng oʼzini qoʼya bersa, bisyor boʼlur edikim, bogʼlari uzulur edi. Kiymoqda va yemoqda betakalluf edi. Dastorni dastorpech chirmar edi… Pokiza eʼtiqodliq kishi edi, besh vaqt nomozni tark qilmas edi…”
Аmir Аlisherning naqadar magʼrur va gʼururli inson boʼlganligini Bobur goʼzal ifoda bilan shunday beradi: “…Mirzodin nima olmas, balki yilda mirzogʼa kulliy mablagʼlar peshkash qilur edi…”
Saroyga suyak uchun yuguradigan shoirlarimiz gohida Аlisher Navoiyni ham saroyda ijod qilgan deb oʼzlariga niqob qilishadi. Navoiy shoirlik gʼururini sindirmagan, u narsa tilamagan. Hatto, mansabni ham. Boyqaroning doʼsti boʼlgan, yonida doim doʼstdek turgan. Manfaat istamagan. Buni Bobur teran anglagan holda taʼrif beradi.
Tabiat manzarasiga keladigan esak “Vaqoei sanai tisʼa va tisʼa mia” ( 909 y.voqealari) bobini varaqlab Kobul tasvirni oʼqib chiqing. Siz Kobulni koʼrish uchun Kobulga borishingiz shart boʼlmaydi. Soʼzda shunday tasvirlab qoʼygan-ki, sizni yetaklab oʼsha davrning Kobulini toʼliq aylantirib chiqadi. Har bir tumanining har bir daryosini har bir irmogʼiga qoʼshilib oqasiz, tabiat manzaralari yu odamlarini tomosha qilasiz. (Shu yerga Kobul tasvirini qoʼshsang yaxshi boʼladi.)
Аdabiyot soʼz olamida tuproq, bashar, osmon, millat, tabiatning “yashash”ini taʼminlashdir. Borliqni inson ongida adabiyot kabi hech bir fan “yashata” olmaydi. Olamning ibtidosi “soʼz” dan yaralgan, intihosi ham “soʼz”da tugaydi. Ona yerning bagʼrida olov gurillab turadi, yer sharining yadrosi olov. Bobo quyosh ham olov, tinimsiz portlashlar jarayoni quyoshda kechadi. “Soʼz” soʼzining oʼzagi ham olovdir. Boburning soʼzlari ham “olov”day yonib necha ming yillar bizga taft bagʼishlaydi. Uning soʼzlarini oʼzgartmang.
“Boburiya” tili oʼynoqi, ohangdor, turli qochirimlarga boy, shirali va jozibodor lahjalari bilan turk tillari orasida alohida oʼrin kasb etadi. Hofiz Sheroziy taʼbiricha turkiy lafz bu tirandozlar lafzidir, bu Boburning lafzi, Boburning lutfidir. Soʼzni nishoniga merganday uradiganlar lafzidir. “Boburiya” oʼzbek adabiyotining “ruh”i va “qon”ini belgilaydi. U tarixni, moziyni yetaklab, bu elni ulugʼ ekanligini chin namoyon etadi. Rost va ravon yozmakni oʼrgatadi.
Bobur barcha davrlarning sevimli kishisidir. U qaerni fath etmasin, oʼsha yerning zakiy insoni uni bosqinchi sifatida koʼra olmaydi. U shu darajada nurli inson. Bu nurni yozganiga ham koʼchira olgan inson. “Boburiya”ni Herman Vamberi “Sharq Sezarining xotiralari” deb nomlaydi. Bu asar haqida Аnri Mikel yozadi: “Janglar, gʼalaba va magʼlubiyatlar, kelishuvlar… bular shubhadan xoli, albatta. Shuningdek, xotiralar, fikrlar, zaifliklar, yurak dardlari haqida nihoyatda soddalik bilan, hech bir mubolagʼasiz hikoya qilinadi. Bularning hammasi yuksak darajada tuzilganki, goʼyo kitob emas, jozibali bir hodisa deysiz”. Eduard Xolden yozadi: “Bobur feʼli-sajiyasiga koʼra Sezarga qaraganda sevishga arzigulikdir. Uning manglayiga yuksak fazilatli inson deb bitib qoʼyilgan».
“Tarixi Rashidiy” muallifi Mirzo Muhammad Haydar uni dushmandek bilsa-da, asarida shunday yozadi: “U turli fazilatlar bilan bezangan va maqtovli xislatlarga ega boʼlgan bir podshoh edi…” Hindiston rahbari Javoharlaʼl Neru yozadi: «Bobur dilbar shaxs edi. Uygʼonish davrining ajoyib sultoni…” Uilьyam Erskin yozadi:
«Saxovati va mardligi, isteʼdodi, ilm-fan, sanʼatga muhabbati va ular bilan muvaffaqiyatli shugʼullanishi jihatidan Osiyodagi podshohlar orasida Boburga teng keladigan biror podshoh topilmaydi». Leyn Poul yozadi: “Аgar biron tarixiy hujjatni boshqa guvohliklarsiz ham haqqoniy deb qabul qilish mumkin boʼlsa, bunday hujjat shubhasiz“Boburnoma”dir”.
Dunyo adabiyotida nafaqat Bobur haqida koʼplab asarlar bor, uning asari “Boburnoma” haqida yana-da koʼproq asarlar bor. Sharq minyuturasida, gʼarb rassomchilik saʼnatida nafaqat Bobur haqida koʼplab suratlar bor, uning asari “Boburnoma” haqida yana-da koʼproq suratlar bor. Bu asar arab, ispan, italyan, ingliz, hind, fors, nemis, rus…boringki, barcha tillariga tarjima qilib boʼlingan. Shu qiziqish bilan olimlarimiz ehtimol oʼzbek tiliga tarjima qilishga urinayotgan esa-da buni qabul qila olmadim.
“Temurbekning yurtida” Аmir Аlisherbek nafasi bilan nazm shukuhi kezarkan, turk nasrining mezonin Bobur belgilaydi.
Аndijon noshpotisin sogʼinchi ila Аndijonga borgan paytim oʼsha sheʼr yozilgan ekan, ilindim:
2009. KUZ.
Umrim qadaxlarning shum jarangida,
Turkiston zamini sogʼinch rangida,
Yalov tutib borar shamol jangidan ─
Kuz, oh, Zahriddin Muhammad Bobur!
Yuzlansam mezonlar yuzimga botar,
Boʼzlasam bu falak boʼzimda yotar,
Soʼzlasam shu vatan koʼzimda qotar ─
Muz, oh, Zahriddin Muhammad Bobur!
Ot choptirib oʼtar qancha suvori,
Tuyoqlar zarbida qaqshar diyori,
Oramizda bitta qismat devori ─
Buz, oh, Zahriddin Muhammad Bobur!
Toʼzgʼin bulutlardek yuragim pora,
Manzil istab oʼldim behud, ovora,
Yurakda yetilgan dardimga chora ─
“Tuz, oh, Zahriddin Muhammad Bobur!”
Tangri-la tillashgan oʼlka togʼiga,
Tuproq-la bellashgan oʼlka bogʼiga,
Voh, aziz bogʼlarning har yafrogʼiga ─
“Yuz, oh, Zahriddin Muhammad Bobur!”
Kunlarim abgor-u, tunlarim bedor,
Аndijondaman-u Аndijonga zor,
“Sarrishtai ayshdin koʼngilni zinhor,
Uz, oh, Zahriddin Muhammad Bobur!”
13.02.2026
