Abduhamid Pardayev. Yangi to’rtliklar

111Таниқли ўзбек журналисти, шоир, адабиётшунос ва таржимон Абдуҳамид Пардаевнинг янги тўртликларини тақдим этамиз.

Абдуҳамид ПАРДАЕВ
ТЎРТЛИКЛАР


Оташин қалбимга берсам эътибор,
Ғазабнинг оташин ҳамлалари бор.
Адолатсиз кўҳна бу даҳри дунни
Армоним қолмасди қилсам беғубор!

Беҳисоб юзаки зикр шоири,
Камёб шеъру ашъор бикр шоири.
Кошки мен ҳам бўлсам Лермонтов каби
“Бешафқат ҳақиқат – фикр шоири” .

Ўлжани деманглар: югурганники,
Югурганникимас, буюрганники.
Ҳал қилувчи палла ғоят зўр бериб
Ўлжани олишга улгурганники.

“У – она, бандалар ибтидосидир,
Унга ҳурмат жойиз икки оламда.
Меҳри самовотнинг илк садосидир,
Шундан ғалат ҳислар қўзғар одамда” .

Бандаси дунёни тарк этмай нетар,
Ниҳоят алвидо фурсати етар.
Ёлғиз жон берар гар, бироқ ҳар марҳум
Улкан издиҳомга қўшилиб кетар.

Нур билан пайваста ҳар яхши одам,
Сайёралар ичра қуёш мисоли.
Йўлингда дафъатан дуч келгани дам,
Қуёшдай ёритар кўнглинг висоли.


Камина ҳамиша ташна талаба,
Аввало Ҳаққул нинг талабасидир.
Устоз айтгандай: “Энг буюк ғалаба,
Руҳ билан тафаккур ғалабасидир”.

Баланду пастларни кўп ҳисоб этдим,
Ўтган бор умримни сарҳисоб этдим.
Бундан буён асло адашмай дея,
Ҳаққул маслагига интисоб этдим.

Фақиру дарвешман таркни тарк қилган,
Мастонавор қалбим Тангрим арк қилган.
Руҳимни музаффар қилиб то абад,
Нафсу ҳирсимни ҳам, не бахт, марг қилган.

Алдашни мўлжаллар одамнинг қуви,
Ўзгача шубҳасиз доно уқуви.
Даргумон идроки яхши-ёмоннинг,
Ариққа сиғмайди дарёнинг суви.

Қалбимда муҳаббат мавжи зиёда,
Муҳаббат мавжининг авжи зиёда.
Маҳлиёман минг бир пари пайкарга,
Ошиқи шайдоман завжи зиёда.

Маҳлиё қилмасин такаллум ширин,
Чечанлик тубида риё яширин.
Ялтоқилик билан лаганбардорлар,
Дафъатан фош қилар ғаразли сирин.

Тахтдан воз кечар ким Қирол Лир каби,
Дафъатан ундан юз ўгиради бахт.
Гадога дўнар ҳар тахтдан жудо шоҳ,
Бахт билан пайваста зотан тожу тахт.

Ечимини кутар минг бир муаммо,
Ҳал қилинмас улар аксари аммо.
“Адолат барқарор бўлсин!” деб, ё Раб,
“Интиқомга чорлар дўзах ва само” .

Назокат, нафосат тимсоли билан,
Ширину Лайлининг мисоли билан, –
Пайваста бўлмадим, сармаст қилмади
Жаннатий шароби висоли билан.

Мен ўзимни атамайман оптимист деб,
Тўғрироғи, ҳисоблайман пессимист деб.
Бир кам дунё хароба-ю токи даман ,
Нитше айтган халоскорлар сафидаман .

Висолинг шароби билан маст ҳамма,
Амаки, тоға-ю, хола-ю амма.
Васлинг давлатидан, ё қодир Худо,
Фақат мен жудоман, эвоҳ, мен жудо!

Ёруғ олам тирик одам учун зиндон,
Бағринг эзар шафқат қилмай мисли сандон.
Бу дунёда юраги қон инсон чандон,
Фақат боғи беҳишт ичра яшар хандон.

Айбдор жавобгар ҳар айби билан,
Гуноҳкорлар ҳар бир гуноҳи учун.
Парвардигор холи ўз ғайби билан,
Маломатдан холи холис бу очун.

Ғалати дунёнинг феълу атвори,
Найрангу бемаъни ҳунари бисёр.
Саноқли беғубор номусу ори,
Имонсиз шумтака, хумпари бисёр.

Пайғамбарлик сўзсиз юксак минбари,
Илоҳий уларнинг аксар ҳунари.
Буюк шоирлару адиблар бари,
Нубувват йўлининг давомчилари.

Буни оқ демагин ё уни қора,
Зиддиятлар бағринг қилмасин пора.
Ёвузлик-эзгулик, зиё ва зулмат –
Пайваста, чора йўқ ҳеч қандай, чора.

Совет давлатини қилган бартараф,
Горбачёв бўлгандир бас бизлар тараф.
Бизнинг ҳам юртимиз озод қилиб у,
Ё Раб, наздимизда қучди шон-шараф.

Менинг барча битган шеър-ашъоримда,
Муҳаббат аталган олов бор, олов.
Муҳими шоирлик – касбу коримда
Имондай музаффар ялов бор, ялов.

Машаққат савобли ишлар гар ҳарчанд,
Улардан сира ҳам тушмагин йироқ.
Савоб йўли оғир, серғалва гарчанд,
Мукаррам айлагай соҳибин бироқ.

Қалбим топширганман сенга қўш қўллаб,
Васлингга ташнаман саломлар йўллаб.
Халос қилмасанг гар ҳажринг чоҳидан,
Ғарқ қилар, во дариғ, кўз ёшим кўллаб.

Сонсиз юлдузларни санамоқ мумкин,
Бироқ инсон феълин йўқ ҳеч поёни.
Тақдирга тан бериб бўлгайсан тамкин,
Хаёл билан безаб бўлмас дунёни.

Ишониб бўлмас ҳеч инсон наслига,
Шиддатли беш кунлик ҳаёт фаслига.
Дунёдан бош олиб кетсам, Раббано,
Муяссар қил отам, онам васлига.

Тангри одамзотни сийлаб бегумон,
Лутфан унга берди тафаккур, имон.
Ношукур бандалар бамисли ҳайвон,
Тафаккур, имонни қилдилар гумдон.

Шубҳалар кўнглингни қилмасин хира,
Турфа ваҳима ҳам ногоҳ босмагай.
Инсон зоти агар бўлса бокира,
Иблис қутқусига қулоқ осмагай.

Устоз хитоб қилар оҳ тортиб ногоҳ,
Турли иғволардан шикаста дили:
“Ҳасад уруғ қўйса қайга баногоҳ
Ўша жойда баланд иғво ҳосили” .

Турфа саволларга ахтариб жавоб,
Турфа даҳмаларни қиларсан тавоб.
Наинки мусофир қорнин тўйғазиш
Унинг ҳол-аҳволин сўраш ҳам савоб.

“Кимки шон ахтарса безаҳмат яшаб,
Ундан қолажакдир омонат бир из,
Елда – тутун, мавжда кўпикка ўхшаб.
Қўзғал! Танбалликка берилма ҳаргиз!”

Шоҳ асар ёзилар қалб қони билан,
Жўшқин эҳтирослар вулқони билан.
Ижодий ҳамкорлик қилганман, не бахт,
Навоийдай ашъор султони билан .

Юккаш эшшак, эшшакваччалар,
Итоаткор қулдай баччалар.
Эвоҳ, одам саналмас асло
Ақлан заиф бу итваччалар.

Чўчқа билан талашма
Вақтинг кетгани қолар.
Сени тортиб балчиққа
Ўзи бундан завқ олар .

“Золим” деманг, у асли душман,
“Муттаҳам” ҳам деманг, у – касал” ; –
Зардушт нидосидан сарҳушман,
Сармаст қилар бу асрий масал.

Завқи ҳамроҳ шайдо юракка
Шеъру ашъор – илоҳий жомнинг.
Мени доим чорлар юксакка,
Сирли ойдин йўли илҳомнинг.

Қабримнинг нурафшан тешиги бўлсин,
Роҳату фароғат бешиги бўлсин.
Лутфинг дариғ тутма, Парвардигорим,
Қабримда жаннатнинг эшиги бўлсин!

“Танда бесабаб дард бўлмоғи душвор,
Таралгай у асаб деган маёқдан.
Муҳаббат ҳам бир дард, инжиқ, шиквадор,
Кириб келмас қалбга аллақаёқдан” .

Аён ибн Сино афсонасидан,
Бошин олиб кетган Афшонасидан.
Ҳамадон шаҳрида муаззам қабри
Қолишмас султонлар кошонасидан.

“Халқ доим икки зот кутгай йўлини,
Икковин қалбига санагай ҳабиб.
Бири шоир – куйлар эзгу дилини,
Бири – дарддан фориғ этгувчи табиб” .

Мансабдор то қилар энг тубан ишни,
Токи халқ бошига солар ташвишни.
Оқибат ҳаттоки етти авлоди
Бутун халқдан олар қора қарғишни.

Мустаҳиқ ҳам бўлдим талофатларга,
Шуҳратим ёйилган музофотларга.
Бироқ замон ҳамон кўрмас муносиб
На катта, на кичик мукофотларга.

Табобат илмининг асил жўмарди,
Сино кўп дардларга даво ахтарди.
Тополмади икки дардга у даво
Бири ажал, бири муҳаббат дарди.

На бир гуноҳ қилган ва бир савоб,
Банда қилса ҳам кўп ибодат тавоб, –
Устоз : “Унинг жойи аросат бўлар”
Дея бу саволга беради жавоб.

Турфа ақидалар тавқидан озод,
Эъзозлар шоирлар қавмин одамзод.
Зотан, чин шоирнинг юксак мақоми,
Қанотсиз бўлса-да у ҳам паризод.

Хаёл гирдобида беҳуда толма,
Жумбоқлар ичида ногоҳ йўқолма.
Сира ажабланма, ё Раб, азалдан,
Олманинг тагига тушади олма.

Камина эмасман ҳукм айтар қози,
Бу ҳикмат жамики ҳикматлар сози:
Жаннат роҳатидан умидвор бўлсанг
Ота-онангни қил аввало рози.

Бандасин қисмати гуноҳ ва савоб,
Гоҳи исён, гоҳи ибодат, тавоб.
Ҳар савоб амалнинг мукофоти бор,
Ҳар бир гуноҳ учун берармиз жавоб.

“Ҳаёт асли кураш деган нақл бор”,
Деб асло ҳар томон урма бошингни.
Инсонсан, сенда ҳам онгу ақл бор,
Аклингни ишлатиб топгин ошингни.

Тарихнинг қаъридан келар бир садо,
Садоки, дафъатан айлади адо:
“Қаҳри қаттиқ қисмат азал-азалдан
Телбани шоҳ қилар, оқилни гадо”.

“Тарихда бўлмаган ҳеч бундай дамлар,
Аксар омма банди нафсдек балога.
Арзимаган ҳадя учун одамлар,
Шайтонни ҳам сайлар Арши аълога” .

У билан яшаймиз бир маҳаллада,
Муғомбирлик қилар ҳар масалада.
Во ажаб, дўппи тор келса баногоҳ,
Сувдан қуруқ чиқар нозик паллада.

Ҳатто фош бўлса ҳам бор айби ногоҳ,
Муттаҳам тилидан қолмас тутилиб.
Эвоҳ, жиноятчи жазолардан гоҳ,
Бошлиқ буюрган деб кетар қутилиб.

Бадбин кимсанинг ҳам фазоси бўлар,
Шайтоний фирқанинг аъзоси бўлар.
Бундай кимса, ё Раб, яхши одамнинг
Кушандаси бўлар – қазоси бўлар.

“Давр деган шўринг қурғур бир ибора бор,
Сақич каби кўчиб юрар оғизма-оғиз.
Аслида у аллақандай ташландиқ мозор,
Валий билан бир қаторда ётар ялмоғиз” .

“Бир нарсада танти доим табиат,
Лутф қилса қарамас усти-бошингга.
Неча саройлардан ҳатлаб ўтган бахт,
Ногоҳ Ҳумо бўлиб қўнар қошингга” .

“Кимни четлаб ўтар ҳаёт шукуҳи,
Кимни имонсизлик қилади барбод” .
Сени қўллаб пирлар барҳаёт руҳи,
Қўш қанот ҳам бўлсин собит эътиқод.

Асло бежиз эмас аламли нолам,
Номарду бевафо асли бу олам.
Ҳатто шайтонга ҳам устозлик қилар
Имонсиз кимсага ишонма, болам.

Йўлларим тўсилган, синган қанотим,
Жойидан жилмас ҳеч қирчанғи отим.
Тарих ортда, иқбол осмондай йироқ,
Фақат хотиралар ғариб бисотим.

Агар бўлсин десанг манглайим ёруғ,
Асрий ҳақиқатни яхши билиб ол:
“Инсон кулфатлардан бўлолмас фориғ
Тарих фожеасин унутса дарҳол” .

“Сурбет кимсалар бор, манфаат учун
Асрий Регистонни дарҳол йиқади.
Ҳатто тегирмондан чиқай деб бутун,
Отасин тириклай гўрга тиқади” .

Турфа таъриф берма аҳли инсонга,
Минг бир тоифага айирма зинҳор.
“Инсон бўлинади яхши, ёмонга,
Ўғри, Тўғри деган икки миллат бор” .

Қутурган ит каби ҳар кимни қопар,
Кимсалар гўёки дўзахдан чопар.
Тирноқнинг тагидан кир излар доим,
Ҳаттоки йўқ жойдан минг айбинг топар.

То ҳамон қасдлашар бағри тош турмуш,
Кексайдим, на саноқ, на сонда борман.
Армон баланд мансаб, дурустроқ юмуш,
На унвон, на шуҳрат, ит каби хорман.

Илму фан ривожин истайди замон,
Истайди одамзот камолотини.
Эвоҳ, башарият бамисли ҳайвон,
Жаҳолат даштига солар отини.

Оз-оздан ўрганиб доно бўламиз,
Ниҳоят биз аҳли маъно бўламиз.
Жаннатда барҳаёт бор аҳли маъно,
Демагин: “Биз йитиб фано бўламиз”.

Тангри бахш айласин ҳар кимга нажот,
Шубҳагар бўлишдан доим асрасин.
“Шубҳа аскарлари суриб келса от,
Маҳв этар ҳар қандай ишонч наърасин” .

Бемор зоти, дўстлар, яхши англадим,
Яхши гап гадоси қадимдан-қадим.
Илоҳим, соғайсин, бир бемор дўстим,
“Саломат бўлинг!” деб жуда алқадим.

Панд берар бадният оғайничалиш.
Безовта қилмас гар сира ёзу қиш.
Бешафқат мергандай қасд қилиб ногоҳ,
Қалбингга бехато ниш уради, ниш.

Шубҳагар одамни ҳар шубҳа йиқар,
Бемаъни хаёллар юрагин сиқар.
Ё Раб, арзимаган шубҳа ҳам гоҳо
Соппа-соғ одамни қабрга тиқар.

“Турмуш синовидан ўтган ҳар режам” ,
Оилада жуда ҳам зарур тежам.
Тежамкор зориқмай ҳеч бир нарсага
Ҳаёт кечиради тинчу хотиржам.

Одамлар ичида берсанг эътибор,
Имон-эътиқоддан бегоналар бор.
Улар учун, дўстим, унутма зинҳор,
Номуссизлик – номус, орсизликдир – ор.

Ғаним кимсалар бор гўё хайрихоҳ,
Аслида зулукдай ичар қонингни.
Ҳатто ғафлат босиб бўлмасанг огоҳ
Азроил сингари олар жонингни.

Турфа зарбаларга бергайсан бардош,
Турфа маломатдан бўлгайсан узоқ.
Мевали дарахтга отадилар тош,
Қарғамас, булбулга қўйилар тузок.

Шубҳа-ю гумонга бермагин имкон,
Қулоқ тут қалбингнинг варажасига.
Шеърият бобида юксал баимкон,
Баркамол соддалик даражасига.

Шаънимга тушмасин десанг доғ такрор,
Ёмонга ёндошма, шудир чораси.
Оқил яқин юрмас қозонга зинҳор,
Токи юқмасин деб унинг қораси.

Дўзах ичра ёнар минглаб муттаҳам,
Айримлар ҳаттоки илондай дарҳам .
Барча гуноҳкорлар сингари сўзсиз
Азобга мустаҳиқ баччавозлар ҳам.

Шеърим – бўрон, шиддаткор ғазаб,
Тун зулмати, пешин ёлқини.
Золимларни қилар дарғазаб,
Мазлумларга жаннат салқини.

Гўзал ҳар мусиқа малҳами жоннинг,
Қуввати ҳаттоки комил имоннинг.
Мусиқа – таърифи буюк инсоннинг –
“Бирлашган садоси замин, осмоннинг” .

Бўронлар шиддатин ёр қил шеъримга,
Оф(и)тоб оташин нор қил шеъримга.
Оллоҳнинг ошиғи – марди Худолар
Имонин номусу ор қил шеъримга.

Қўлимда шеърият ва эрк байроғи,
Қалбимда истеъдод оташ қайроғи.
Шеърият ҳамда эрк шайдоларининг,
Не ажаб, бўлсам гар кўзин қароғи.

Топиб бўлмас Рауф Парфи қиёсин,
Таърифлаб бўлмас ҳеч назмий зиёсин.
Санъаткорона ҳар шеъру ашъори
Намойиши янги санъат дунёсин.

Дўстларим, ҳаққи рост, эмас бу фараз,
Яхшилик қилмас ҳеч менга бир мараз.
Қанча яхшилигим унутган тамом,
Кўнглида, во дариғ, ғараз бор, ғараз!

Булбулга муаттар раъно гул керак,
Майпарастга сармаст қилар мул керак.
Азалий ҳақиқат шуки, аксари
Давлатга шахс эмас, содиқ қул керак.

Ҳаммага маълум бу азалий масал,
Гарчи минг бир дарднинг давоси асал.
Меъёр зарур ҳатто бу борада ҳам
Кўп есанг, асал ҳам қилади касал.

У ўзин билар мард, ҳар сир огоҳи,
Наздида фаришта, йўқ ҳеч гуноҳи.
“Олимман!” дейди-ю, бироқ, валлоҳи,
Мунофиқ бу банда замон маддоҳи.

“Сенга нажот бўлсин айни ишора,
Асраса Тангрининг қаҳридан зора:
Унутма, порахўр, балохўр зоти,
Яратган қошида энг паст, энг қора” .

Сенга ярашади оқ кўйлак – оқлик,
Гўзаллик боғида танҳолик, тоқлик.
О, менинг қисматим бағрим қилар қон
Ойдай висолингга мудом муштоқлик.

Агар қиёсласак, ўпка ва юрак
Туташ идишларга ўхшаб қолади,
Ажаб, ўпканг тўлиб йиғлаганингда,
Юрагинг негадир бўшаб қолади .

Эй Ҳамид, сенда ҳам борми ор, номус,
Ярата олдингми адабий қомус?
Шеъру ашъорларинг қўлига олиб
Даҳшатга тушарми бирон беномус?!

Бизни писанд қилмайдиганлар,
Назарига илмайдиганлар, –
Кўру кару лангу шол бўлсин
Яхшиликни билмайдиганлар.

Парвардигор ўнглаб ҳар бир ишингни,
Мунаввар айласин ёзу қишингни.
Эҳтимол, келтирар, эй ёр, ғашингни,
Кутаман расмингни янгилашингни.

Бир зотга дуч келдим, ё Парвардигор,
Кенг дунёни қилди кўзларимга тор.
Шубҳасиз, дўзахий бўлиши даркор –
“Нажасга беланган, ифлос, нобакор” .

Бемаъни шарт билан бирон муттаҳам,
Дардингга бўламан деса гар малҳам.
Аҳли мўмин ичра бошинг қилиб хам,
Имонингни сотма катта пулга ҳам.

Кўз тегмасин, жуда яқинсан кўзга,
Таърифинг сиғмайди ҳеч битта сўзга.
Бу не сир-синоат, кўплаб йил ҳамон
Кўнглимга ёқмас ҳеч ўзингдан ўзга.

Сенсиз қафасдаман ғор каби энсиз,
Дунё бамисоли жаҳаннам сенсиз.
Пайваста азалдан булбул билан гул,
Сен ҳам яшолмайсан сира ҳам менсиз.

Сенсиз холим хароб, манглайим қора,
Юрагим қон, бағрим, эвоҳ, минг пора.
Ҳотам каби ҳиммат қилмасанг, эй ёр,
Хароб холимга ҳеч чора йўқ, чора!

Эй ёр, дарди ҳажринг билан бағрим қон,
Хонумоним ҳатто, во дариғ, вайрон.
Жоним дону ҳажринг мисли тегирмон,
Тегирмондан омон чиқмас ҳеч бир дон!

Мендан на муҳташам баланд том қолар,
На олтин, на бирон кумуш жом қолар.
Не бахт, томдан баланд, олтиндан аъло,
Асрларни бўйлар яхши ном қолар.

Эй инсон, тарк айла уруш, қирғинни,
Дўзах қилма жаннат она заминни.
Дастурил амал қил иқболинг ҳаққи
Фарзу суннатларин илоҳий динни.

Айтинг: бозорларда нега гўшт қиммат,
Нечун асло тўйиб гўшт емас уммат?
Қатор соҳаларда бўлгани каби
Бунда ҳам айбдор нўноқ ҳукумат.

Сарғайган саҳрода саргардон пода,
Хўрланган, ҳақиру ғариб афтода.
Эвоҳ, бор подани ҳалокат сари
Қасддан бошлаб борар бир иблисзода!

“Умрим ўтди қўрқув салтанатида,
Салтанати деманг, шайтанат ида”.
Десам дедиларки: “Ажабланма ҳеч,
Шайтанат ҳам инсон бир “санъати”да!”

Дейсанки: “Бу дунё қафасдай тормас”,
Дейсанки: “Ғариблар ит каби хормас”.
Аслида аксинча, зотан золимлар
Гуноҳу савобнинг фарқига бормас.

Расман озод, асли қул бандалармиз,
Ожизу бечора – афкандалармиз.
Худодан ҳам қўрқмас, халқдан уялмас,
Тилин тишлаб олган шармандалармиз.

Диёнат-хиёнат қақшатқич жанги,
Лола каби алвон оламнинг ранги.
Ўн саккиз минг олам титрар даъфтан,
Дилларни қон қилар қисмат жаранги.

Сен ақлим маҳв этдинг бамисли шароб,
Асло тутқич бермас хаёлий сароб.
Ҳар қанча ортингдан югурмай, ё Раб,
Ҳажринг зиндонида харобман, хароб!

Лутфинг дариғ тутмай мен мубталодан,
Сен мени асрадинг минг бир балодан.
Меҳри дарё азиз Парвардигорим,
То абад розиман Сендай аълодан.

Менинг ҳам йўқ эмас, дўстлар, армоним,
Вергилий сингари бўлса сарбоним, –
Дўзах даҳшатларин Дантедай сўйлаб,
“Соғ-омон кезардим жаҳаннам бўйлаб” .

Порахўрлар қавми иблисдай ёвуз,
Қабрига ҳаттоки тикланса довуз,
Бефойда, Дантенинг ҳукмига кўра
Дўзахда жазоси қайноқ мум ҳовуз .

Эл ичра бўлмайин десанг гар кулки,
Қодир ҳукмдорлик талаби шулки; –
Уйғун бўлсин феълу табиатингда
Шафқатсиз арслону ҳийлакор тулки.

Яшама телбадай, масту сархушдай,
Умринг ўтмасин ҳеч қўрқинчли тушдай.
Имонли одам бўл, муҳими, эй дўст,
Севишни одат қил сен ҳам оққушдай .

Ораси бир қадам бахт билан ғамнинг.
Асил издошиман марҳум тоғамнинг.
Омон бўлсин асло йўқламаса ҳам,
Меҳнати кўп сингган менга оғамнинг.

Сира ҳам шод қилма шайтонни, Ҳамид,
Вақтида ўқигин хуфтонни, Ҳамид.
Канда қилмай барча ибодатларни
Ҳамиша рози қил Раҳмонни, Ҳамид.

Демократ(и)я — қаттиқ тартиб-интизом,
Унга ҳам хос қонун, қоида, низом.
Барча қонунларга амал қилмоқлик
Ҳар бир одам учун сўзсиз илтизом.

Ўзимни шунча вақт тийдим – етади,
Ортиғи дафъатан, оҳ, маҳв этади.
Сенинг муҳаббатинг мен билан, эй ёр,
Қиёматга қадар бирга кетади.

Эй Ҳамид, қулоқ тут қалбинг сасига,
Йўл берма шайтоннинг васвасасига.
Ҳар қандай муаммо ҳал бўлса, не тонг,
Ишон инсоният иродасига.

Шукур, орттирмадим бошимга ташвиш,
Шукур, менга оид йўқ ёмон миш-миш.
Минг шукур, бегона бўлди бир умр
Менга сиёсатдай ўта ифлос иш.

Мухолифат ҳамда сўз эркинлиги,
Билан қарор топар демократия.
Аксинча, адолат завол топади,
Адолат бошин ер автократия .

Тарихда жуда ҳам кўп меҳнатнома,
Ундан ҳам зиёда муҳаббатнома.
Бир сўз билан айтсак бор тўртликларим,
Эвоҳ, ҳасратнома, мусибатнома!

Эзгуликка чорлар Тангри таоло,
Одамзод душмани ёвузлик – шанъат.
Инсоният бахтин гарови аъло,
Юксак адабиёт ва гўзал санъат.

Данте дўзах ичра Тангри меҳмони,
Ваҳимага тўла ҳар лаҳза-они.
Дадил айтишича, дўзах қаърида
Ўғриларнинг жойи – илонлар кони .

Гапдан гап чиқади, фикрдан фикр,
Гизли сирлар асло қилинмас зикр.
Сўзлама баимкон мақол-маталсиз,
Гапнинг кўрки ҳикмат – маънои бикр.

Исботи бор сўзим ҳар бир ҳарфининг,
Дўстлар, сўзларимни деманг ҳеч рўё; –
Улфати бўлганман Рауф Парфининг,
Икки оға-ини дарвешдай гўё.

Тангри ҳилқатлари мукаммал пухта,
Илоҳий сир-асрор билан омухта.
Англаши даргумон ожиз бандалар,
Магар маълум фақат юзаки бухта.

Жаннат таровати атиргулларда,
Жаннат наволари бор булбулларда.
Шу боис илоҳий сеҳру жозиба,
Бийрон булбуллару гўзал гулларда.

Кўп одамлар билан мен ҳам қисматдош,
Қисматдошим неча қавму қариндош.
Ҳатто одамлар ҳам мен билан қондош,
Ғулом Карим каби бўлмади қўлдош.

Жўш уриб оққандай баҳорги сойлар,
Ҳафталар кетидан ўтади ойлар.
Бойларнинг шайтондан асло фарқи йўқ,
Қалин ака-ука шайтон ва бойлар.

Ёмонни яхши қил, яхшини гўзал,
Токи рози бўлсин тақдири азал.
Ҳимматингни алқаб барча шоирлар
Шаънингга битсинлар достону ғазал.

“Калигула, – дейди тарихчи холис,
–Найрангбоз эътиқод-имондан олис.
Ҳақ гапни айтсам гар жуда ҳам тўғри:
Айнан император энг катта ўғри”.

Ҳамон бисёр юртда минг бир муттаҳам,
Ҳамон бисёр оғзи коски пештаҳам.
То ҳамон авжида товламачилик,
Ҳамон бор Потёмкин қишлоқлари ҳам.

Майлига, шаънимга айтмагин алёр,
Икки оғиз сўзлаш мен билан, эй ёр.
Дафьтан жаннатга дўниб бу диёр,
Жаннат аҳли каби бўлай бахтиёр.

Машъум маҳкама бор – ари уядай,
Халқни кемиради қора куядай.
Шафқат нималигин билмайди асло,
Ҳар кимга ташланар сармаст туядай.

Унутма соҳиби тожу тахт зинҳор
Давлатни бошқариш ҳам буюк санъат.
Уқувсизлик қилиб дафъатан такрор
Токи бутун халқдан олмагин лаънат.

Орзу ушалмайди яхши ниятсиз,
Халқ яшай олмайди ҳокимиятсиз.
Халқ шоду юрт обод бўлиши гумон
Ҳокимият бўлса гар хосиятсиз.

Умидворман одил ҳалқ баҳосидан,
Барча баҳоларнинг бебаҳосидан.
Яна Навоийдай даҳолар чиқар,
Умидворман қодир халқ даҳосидан.

Менга бу фикрнинг йўқ дема дахли,
Нажот инсон учун тафаккур наҳли.
Ақлу тафаккурнинг қудрати билан
Қилни қирқ ёради донишманд аҳли.

Лаънатим замона малъунларига,
Ҳирсу кибру ҳаво мажнунларига.
Бу худбин кимсалар амал қилмас ҳеч
Адолат муқаддас қонунларига.

Жаннатдай фаровон бир гўша бўлса,
Нозу неъматлари зўр тўша бўлса.
Бағримда ягона бир ўша бўлса,
Бўсалар ҳам қўша ва қўша бўлса.

Ҳаётий ҳақиқат, дўстлар, бу нақл,
Уйғун бўлсин доим қалб билан ақл.
Башарти бузилса бундай уйғунлик,
Халқ бағрин қон қилар балолар сақил.

Мард билан дўст қилса қодир Худойим,
Муродга етарсан жўмард алп билан.
Одамзод ўзлигин англар ҳар доим,
Тафаккуру санъат, тоза қалб билан.

Умидин гуллари сўлмасин, ё Раб,
Одамзод қирилиб ўлмасин, ё Раб.
Тескари айланиб фалак гардиши
Тамаддун қурбони бўлмасин, ё Раб.

Кимнингки тангриси олтин ва кумуш,
Уларга бегона инсоний турмуш.
Молимга мол қўшсам дейди ҳамиша,
Бизга тўғри келмас асло бу юмуш.

Пойимда замину бошимда осмон,
Жонимда ғалаён, қалбимда имон.
Чап елкамда Шайтон, ўнгида Раҳмон,
Жаннатда бўлсам бас Тангрига меҳмон.

Ўртайди бир қора кўзга муҳаббат,
Беғубор илоҳий сўзга муҳаббат.
Ҳаётим мазмуни айни икки ишқ,
Қалбимга сиғмайди ўзга муҳаббат.

Мен ҳам доим яхши қилиб ниятни,
Баимкон ўргандим инсониятни.
Одамзод бахт топар ривожлантирса,
Маънавият билан маданиятни.

Юртлар бор – қатл ва қирғин майдони,
Маҳв этар заминда ҳар не пайдони.
Меҳру муҳаббатнинг кушандаси то
Асло ром этолмас мендай шайдони.

Бағрим нимталайди армонлар тиғи,
Во дариғ, олтмиш ёш сассиқ балчиғи.
Бағрим қон минг битта аламдан, ё Раб,
Гўё санчилгандай балиқ қилтиғи.

Қабул қилолмадим ўта муттаҳам,
Телба давру даврон туйғунлигини.
Армоним қолмасди тополсам мен ҳам
Муҳит билан кўнглим уйғунлигини.

Мен ҳам бахту иқбол орзумандиман,
Тангри таолонинг бир дилбандиман.
“Озод одам” деманг каминани ҳеч,
Мажнундай мафтуну қулман, бандиман.

Душман деб биларман ҳар бир хасмингни,
Ўтинчим – унутма мендай ҳасмингни.
Наинки зорман, оҳ, илтифотингга,
Интизор кутарман янги расмингни.

Барча тўртликларим кўнглим баёни,
Олам сирларин ҳам ошкор аёни.
Барчасин синчиклаб ўқинг, башарти,
Англайин десангиз сирли дунёни.

Хилватда, орзулар ўпқонидаман,
Тизгинсиз хаёллар вулқонидаман.
Дўзахдай ҳаётга ёт адабиёт
Жаннатдай бетимсол бўстонидаман.

Болалар дунёси жуда беғубор,
Муғомбир катталар дунёси ҳам бор.
Бу дунёга агар берсанг эътибор
Ғубор босган қалин, во дариғ, ғубор!

Босиб ўтдик оғир ҳаёт йўлини,
Заҳмати зиёда ўнгу сўлини.
Ҳар қанча юрсак ҳам, ё Оллоҳ-Оллоҳ,
Тарк қила олмадик ҳижрон чўлини.

Шошқин умрим иборатдир шитоблардан,
Ҳайратдаман “Ё Раб!” “Ё Раб!” хитоблардан.
Меҳри дарё инсонлару Қуръон каби
Китоблардан қарзим катта, китоблардан.

Мувозанат бебаҳо фойда,
Билдирмагин бунга эътироз.
Мувозанат бузилган жойда,
Жамиятни кутар инқироз.

Хаёл юксалтирар бамисли саман,
Майдай сармаст қилар жаннатдай чаман.
Оламу бор аҳли оламдан кечиб,
Китоблар, ғоялар оламидаман.

Унутма ҳеч Карл Юнг нинг отини,
Файласуф сиймонинг тенгсиз зотини.
Сен ундан бу ҳаёт ҳақиқати-ю,
Ўргангин тимсоллар таълимотини.

Маънавий баркамол инсон соғинчи,
Бу дардни деманг сиз сира ўткинчи.
Имон-эътиқодли баркамол инсон
Давлат ва жамият мустаҳкам синчи.

О, халқим, пешонанг бунчалар ҳам шўр,
Авраб қонинг ичар айёр муштумзўр.
Наинки бор думбул назмбозлар ғўр,
Маддоҳлик қилади шоирлар ҳам зўр.

Риёкор жар солар: “Риёсиз сўзлар”,
Хўрланган ҳақиқат бевадай бўзлар.
Маддоҳ пешволари сингари у ҳам
Қалбаки қаҳрамон бўлишни кўзлар.

На бирон забардаст, зўр кадхудодан,
Имон-эътиқоддан ва на жудодан.
Якка-ю ягона ҳақ ғамзудодан
Худодан қўрқаман, фақат Худодан.

Ҳар беш маҳал намоз бандага фарздир,
Қолдирилган намоз шубҳасиз қарздир.
Намоз Яратганга юзланиб дилдан,
Дафъатан ижобат бўлар бир арздир.

Мақтовга ўч бўлса агар сардорлар,
Ёнида урчийди лаганбардорлар.
Ва лекин ҳақиқат жарчиларининг
Бошида ўйнайди даҳшатли дорлар.

Қалбимда мунаввар бир қуёшим бор,
Барча қуёшларга пир қуёшим бор.
Нур талаб, ҳарорат талаб бўлсанг гар,
Эй ёр, юрагимга кир, қуёшим бор!

Ҳикмат ахтарарман ҳар заҳматингдан,
Шафоат тиларман, бас, Аҳмадингдан.
Гуноҳим қанчалар бисёр бўлмасин,
Ё Раб, умидворман мўл раҳматингдан.

Неки содир бўлса қора тун ичра,
Ошкор бўлар аксар ёруғ кун ичра.
Аччиқ ҳақиқатни билган банданинг
Ҳаёти кечади, эвоҳ, хун ичра.

Баъзида исённи туғар итоат,
Баъзан итоатни исён маҳв қилар.
Ҳовлиқма кимсалар каби қай соат,
Тарих ҳам баъзида, ё Раб, саҳв қилар.

Шоҳ асарлар ёзгин енголмасин вақт,
Насиб этсин юксак шону шуҳрат, бахт.
Шоҳ асарлар билан барчага манзур,
Мангу ҳаётни ҳам қил ўзингга нақд.

Бошида йилларнинг беғубор барфи,
Сўнги дарвеш номин олганди Парфи.
Набижон Боқий ҳам замон дарвеши,
Дарвешликдан нишон ҳатто ҳар ҳарфи.

Бу фикримга асло қилма эътироз,
Беш кунлик дунёда яйраймиз бир оз.
Заминда одамзот ҳаётин тарзи
Туғилиш, юксаклиш ҳамда инқироз.

Устозим беназир ҳаёт мактаби,
Гул сингари нозик камина таъби.
Гавжум давралардан сўз очманг зинҳор,
Ёлғизлик ва узлат кўнглим матлаби.

Биз тавоб қилармиз сиз босган изни,
Сиз-чи, жазолайсиз, во дариғ, бизни.
Наҳот бехабарсиз бу ҳақиқатдан –
Жазога тортмайди суд гуноҳсизни.

Жон олиб, жон бериш савдоси,
Бу савдо ҳеч қачон пишмайди; –
Даҳшатли инқилоб садоси
Қутурган айғирдай кишнайди.

Зарра қизиқтирмас хароб аҳволим,
Ошкора соғинар ҳатто заволим; –
Хоҳи назмбоз, хоҳ илмли олим
Золим маддоҳи ҳам аслида золим.

Кечмасман ҳақиқат – асрий фанимдан,
Кетолмасман йироқ ҳеч масканимдан.
Кўксин қалқон қилиб асрар ғанимдан
Тутинганим яқин туғишганимдан.

Ҳамид, қулоқ тутгин қалбинг сасига,
Берилмагин иблис васвасасига.
Икки олам бахтин чиқарма қўлдан
Сен ҳам ўхшаб ҳаёт арзандасига.

Билмадим, бу қандай бемаъни замон,
Адолатсизлиги бағрим қилар қон.
Талаб қилар, ё Раб, муттасил ҳар он,
Яланғочдан кийим ва очлардан нон.

Ҳайратга тушаман – ёқамда қўлим,
Ҳаётми мазмундор ва ёки ўлим?
Заволим мазмундор шубҳасиз, дўстлар,
Тангрининг қошига бошловчи йўлим.

Муносиб эмас у бўлишга сардор,
Уни кутар, ё Раб, жуда баланд дор.
Қаҳрига учраган Ҳақ билан халқнинг,
Имонидан кечган шайтондай ғаддор.

Дейман башар турмуш тарзига қараб:
Наҳотки таназзул муқаррар, ё Раб.
Бир ота-онадан яралган гарчи,
Душман бир-бирига яҳудий-араб.

Қайси юртда токи ғолиб оломон,
Мустабидлар даврон сурар бегумон.
Ҳар золим мустабид нафсин йўлида
Сўқир оломонни қилади қурбон.

Насроний дунёми, арабий дунё,
Ҳаётий дунёми, адабий дунё?
Адабий дунёдай, аё дўстларим,
Кўрмадим безавол абадий дунё.

Кўнглим хира қилди гарди ҳижронинг,
Бағримни қон қилди дарди ҳижронинг.
Наҳотки, лутфингга муносиб эмас
Эй пари, мен каби марди ҳижронинг?!

Мен сизга айтайин ҳаққоний нақл:
Гарчи мутафаккир, донишманд ақл.
Оташин ишқ дарди билан ошиқ қалб
Донишманд ақлдан салмоқли-сақил.

Менда ҳам китобий тасаввур устун,
Ҳамроҳман китоблар билан куну тун.
Армони қолмаса, не тонг, одамзод,
Мен каби китобга бўлса гар мафтун.

Мен ҳам кўрдим, шукур, кўп саналарни,
Қанча мотамлару тантаналарни.
Армоним қолмас гар уйғунлаштирсам
Фалсафий, адабий анъаналарни.

Нажот истаб қўлинг узатгин, Ҳамид,
Вайрона юрагинг тузатгин, Ҳамид.
Савоб ишларингга катта йўл очиб,
Гуноҳлардан кечиб кузатгин, Ҳамид!

Безорман ваъдалар, бор эртагидан,
Қачон жой оларкан ернинг тагидан?!
Фарқи йўқ иблиснинг югурдагидан,
Дўзахда осилар кекиртагидан.

Юрагимга кириб олган ёвуз руҳ,
Жисму жоним қилар бешафқат мажруҳ.
Ё Раб, ўзинг халос қилгайсан лутфан,
Гуноҳкор заминий қисматдан макруҳ.

Кимни қарғаб, кимга лаънат айтайин,
Мен билан қасдлашар қисмат атайин.
Тиллога топилмас гулдай умримни
Ишларга совурдим, эвоҳ, бетайин!

Портлашлар қуёшда – таъсири ерда,
Ҳурлар кўкда, омма басири ерда.
Самода Зуҳро-ю, Чўлпону Ҳилол,
Армонда биз каби асири ерда.

Минг бир заҳмат билан толиққан палла,
Жисму жонинг ором истар баралла.
Мириқиб ухласанг ёш бола каби
Бошинг узра онанг айтгандай алла.

Ё Раб, банданг бағрин ўртар минг ташвиш,
Жабру жафолару ҳасрат, суубат!
Бунчалар ҳам аччиқ азият чекиш,
Бунчалар ҳам оғир, эвоҳ, уқубат?!

Одамзот ҳаётдан толгандай гўё,
Берк кўчага кириб қолгандай гўё.
Эвоҳ, андозани Тангридан эмас,
Шайтони лаиндан олгандай гўё.

Манглайимга битган Тангри таоло,
Бадиий ижодга мен ҳам мубтало.
Нечун севмай, дўстлар, адабиётни,
Фалсафий қарашлар саҳни у аъло.

Сояси сингари қуюқ саданинг,
Афсуни сингари катта ваъданинг.
Кошки бўлса менинг ашъорларим ҳам
Гултожи бадиий мушоҳаданинг.

Ҳукумат уддалай олмас бир ишни,
Ва лекин бизлардан кутар олқишни.
Ғафлатда ўтказар ёз билан қишни,
Одат қилиб олди халқни шилишни.

Инсоний тафаккур ислоҳга муҳтож,
Ботиний оламин тартиблаш лозим.
Бошидан тушмасин токи олтин тож,
Токи олам қилсин қошида таъзим.

Талабчан шеърхонлар ёлғиз умиди –
Нозик бўлсин шоир бадиий диди.
Ҳеч кимга ёқмайди чиройли, бироқ
Муаттар бўлмаса гар гулнинг ҳиди.

Ижод аҳлида ҳам бор тижоратчи,
Ижодкор эмас у, балки ғоратчи.
Бундай қаламкашлар ўзгалар фикрин
Такрорлар тўтидир бир нақоратчи.

Баҳраманд ижодий завқ лаззатидан,
Асло воз кечмасман халқ хизматидан.
Умидворман омма эҳтироми-ю
Девон эътирофи ҳам иззатидан.

Мастман ижод завқи билан самовий,
Замин бегона, мен – жаннатда мовий.
Сира ажаб эмас, бир кун мени ҳам
“Ўзга сайёралик!” деса гар ровий.

Қолиб кетган деманг сояда,
Бўлмасам ҳам юксак қояда;
Ўз ўрним бор менинг ҳам, шукур,
Ижтимоий зинапояда.

Замон зайли қилар юрак-бағрим хун,
Ҳукмрон телбалик, қиёмат, жунун,
Минг бир жафо билан адил қаддим нун –
Куч ҳукмрон жойда ожиздир қонун.

Зўр берар беҳуда баъзан ваҳмга,
Раҳм қилинмайди калтафаҳмга.
Инсон ҳаётига зомин бўлади,
Агар қўйиб берсанг ногоҳ заҳмга.

Бадиий ижоднинг мезони катта,
Туғма истеъдодга муҳтож албатта.
Маъқул кирмагани дарвозасидан,
Бемаҳал туғилган ландовур, латта.

Бетакрор уйғунлик гўзалликка хос,
Уйғунлиги боис ортади ихлос.
Уйғунлик, тартибдан холи ҳар ҳолат
Одам энсасини қотирар, холос.

Фалсафий жараён адабий танқид,
Фалсафа йўқ жойда танқид ҳам бўлмас.
Эҳтимол, шу боис Белинскийнинг
Фалсафий танқиди барҳаёт, ўлмас.

Асарлар жуда кўп бадиий саёз,
Танқиддан ҳам тубан аксари баёз.
Гўё қор қоплаган далага ўхшар,
Олам оппоқ, бироқ қақшатар аёз.

Ғарибми ё бошда борми тожимиз,
Шоҳона асарлар биз муҳтожимиз.
Ҳазрати Навоий асарларидай
Асарлар адабий эҳтиёжимиз.

Билармисан инсон моҳиятини,
Яратган Эгамнинг ҳам ниятини?
Муҳими, одамзот бой бермаса бас,
Ору номуси ва ҳамиятини.

Ғунажин то кўзин сузади,
Арқонини буқа узади.
Бир лаҳзалик ҳирс ғалаёни
Ҳам мода, ҳам нарни бузади.

Гўзаллик онийдир, ҳикмат билан бой,
Лаҳзалик камалак сингари чирой.
Қалбимиз тўридан муқим олган жой,
Баҳор ҳам ўткинчи, атиги уч ой.

Бизлар ҳам ашаддий китобхонлардан,
Биз ҳам хизматкори адабиётнинг.
Сўзсиз жой олганмиз ғолиб сафлардан,
Ғолиб байроғини тутиб ҳаётнинг.

Эй Ҳамид, шошилмай бергин эътибор,
Маънавий бойлик ва моддий бойлик бор.
Моддий бойлик билан ҳалол, беғубор,
Маънавий бойлик ҳам шубҳасиз даркор.

Касалга чалиниб ётмагин гўрда,
Азиз жойинг бўлсин ҳамиша тўрда.
Бунинг учун, дўстим, ҳеч канда қилмай
Нонуштада аксар ичиб юр хўрда.

Кекса одам учун оғир хасталик,
Ойболта зарбидан ёмон дасталик.
Зотан, бир оёғи бўлса ҳам тўрда,
Эвоҳ, бир оёғи ҳамиша гўрда.

Чин дилдан тилайсан, ёр, хайрли кеч,
Эвоҳ, фикринг чулғаб олган мисли печ.
Дарди ишқинг бағрим ўртар ончунон
Билмасман ҳаловат нелигини ҳеч!

“Очофат – еб тўймас, ҳарис ва мечкай” ,
Юҳо имонидан ҳаттоки кечгай.
Танимоқ даргумон уни, во дариғ,
Фақат қиёматда ниқобин ечгай.

Шарафлар айтаман азиз отига,
Азал дуо кетган немис зотига.
Наинки ибратли ҳаётин тарзи,
Эътиқодим катта маҳсулотига.

Раҳимжон : “Онгимиз қотиб қолган муз,
Бошимизда мангу фасли хазон – куз”,
Деб хаста юрагим қилар минг пора,
Қалбим ярасига сепар аччиқ туз.

Дунёда қарғалган бир қавм ҳам бор,
Бегона шуҳрату номус ҳамда ор.
Топган савобларим кетмасин бекор,
Уларнинг сафига қўшма, ё Саттор!

Дўзах даҳшатига ҳаттоки гувоҳ,
Данте ҳам жуда кўп сирларни билар.
Ё Раб, айтишича, бўлгайсиз огоҳ,
Дўзахга умидлар ташлаб кирилар.

Дантенинг ашъори ҳикмат билан бой,
Дўзахийлар ҳоли, айтишича, вой.
Жаҳаннам ичра бор, ё Оллоҳ-Оллоҳ,
Ялқов ва пасткашлар учун махсус жой.

Эй Ҳамид, зўр келса қўрқув ва гумон
Одамзот ярамас ҳеч битта корга.
Йўлингдан адашма, бир телбасимон,
Ваҳму гумонларга тушма бекорга.

Ё Раб, айт, ўзимни мен қандай тутай,
Жаннат роҳатини қандайин кутай?
Дўзахий бўлса гар қадрдонларим,
Уларни жаннатда қандай унутай?

Ё Раб, шоирона бердинг тасаввур,
Бегона ҳам эмас ақлу тафаккур.
Армоним йўқ жаннат умиди билан,
Умидвор қилганинг учун ташаккур.

Ихлос-эътиқодим зиёда ҳар дам,
Устозлар ортидан чопдим дам-бадам.
Машҳур бўлмасам ҳам улардай, ё Раб,
Бўлсам бас имони мустаҳкам одам.

О, устоз Орипов , о, пири комил,
Устозни эъзозлаш асрий таомил.
Шоир бўлишимга шубҳасиз, зотан,
Минг раҳмат, ўзингиз бўлгансиз омил.

Яшадим беармон, шукур, сарсари,
Яралди ҳаётим шонли асари.
Ниҳоят талпинар жоним умидвор,
“Руҳларнинг абадий маскани сари” .

Ҳаёт деганлари беш кунлик сафар,
Бу сафар ичра бас, қучгайсан зафар:
“Дониш ва муҳаббат, номус-ор ила
Яша қаноатда, доим музаффар” .

Буқа деб ўйлаганинг тирриқ бузоқ бўлмасин,
Яқин деб ўйлаганинг тоғдай узоқ бўлмасин.
Ҳар учраган луқмага ташланма очкўз каби,
Сени овлаш учун у дому тузоқ бўлмасин.

Ихлосим оз эмас жўшқин ҳаётга,
Шеъру абёт билан адабиётга.
Ва лекин бор меҳрим берганман, не бахт,
Тангри таолога, илоҳиётга.

Гар олис Хитойнинг Қашқаридасан,
Демам: Юрагимдан ташқаридасан.
Наинки қалбимнинг энг қаъридасан,
Маъбуддай муқаддас минбаридасан.

Ош-қатиқ бўлмагин ҳар оми билан,
Айниқса, имонсиз ҳароми билан.
Икки олам бахтин қўлга киритгин
Илоҳий оламнинг, ҳа, роми билан.

Қурбонман бўйнингда дона холингга,
Лаъли лабингдаги асал-болингга.
Шоҳдай бахтиёр қил мендай гадони
Бир бўса бериб мен каби лолингга.

“Ҳақиқат йўқ юртда шому саҳарда,
На овлоқ овул, на азим шаҳарда!”
Десам дедиларки: “Ажабланма ҳеч,
Ҳақиқат хорижда олис сафарда”.

Даҳри дун ҳеч кенг эмас, қафас каби тор экан,
Савдога жуда ҳам ўч, муғомбир аттор экан.
Туғишганларни ҳам ёв қилар без саттор экан,
Пешонамизда мерос талашиш ҳам бор экан.

Минг бир зарбасидан телба ҳаётнинг,
Безорман жабридан дўсту ёр, ётнинг.
Армоним йўқ бироқ, минг бора шукур.
Гўзал оламида адабиётнинг.

Аё дўстим, дарду ғаминг кам бўлсин,
Юрагинг метиндай мустаҳкам бўлсин.
Тангрининг лутфидан умидвор бўлсанг,
Иймонинг ҳам тоза ва маҳкам бўлсин.

Дард ёмон қийнайди, тешик топ менга
Бир ёққа қочайин, эшик топ менга.
Вақтга айт, орқага қайтсин бир лаҳза,
Менга тобут бўлсин, бешик топ менга .

Ҳамхона бўлмасман неки бегона,
Фақат ишқ, гўзаллик қилган девона.
Армоним қолмас ҳеч куйиб кул бўлсам,
Ишқ алангасида мисли парвона.

Бир зумда бўлсайдим бир сиқим тупроқ,
Оғриқдан, азобдан бўлардим йироқ.
Демагин, қаридинг, умринг оз қолди.
Бетобнинг бир куни минг йилдан кўпроқ .

Тўғрилаш даргумон эгри тахтани,
Ҳеч кимса совлиққа қўшмас ахтани.
Итфеъл кўнглинг хира қилар, азалдан
Тутун қорайтирар оппоқ пахтани.

Ё Раб, бари Ўзинг айтган йўсин бўлди,
Отам эккан бор тераклар тўсин бўлди.
Руҳини шод қилиш учун ўқиганим,
“Фотиҳа-ю”, “Ихлос” билан “Ёсин” бўлди.

Ортда гар лочиндай навқирон фаслим,
То ҳамон Мажнундай ошуфта аслим.
То ҳамон беморман ишқ дарди билан,
Гўзаллар қошида таслимман, таслим!

Ҳамон сармаст қилар май-жоми ишқнинг,
Оёғу қўлимда ҳам доми ишқнинг.
Тақдирга тан бермай нетай, во дариғ,
Дастурим – муқаддас низоми ишқнинг.

Оғзимда йўқ гарчи деярли тишим,
Кексайдим – ҳасратда ўтар ёз-қишим.
Дарди ишқ то ҳамон ёлғиз ташвишим,
Гулхани ишқ ичра ўртанмоқ ишим.

Ё Раб, қурбониман бомдоду шомни,
Пешину асрдай маст қилар жомни.
Алишмам давлати Қорунга ҳатто
Хуфтон, таҳажжуд бахш этар оромни.

Қурилар тўхтовсиз неча асрлар,
Икки тоифага мансуб хоналар:
Асилзодаларга сарой-қасрлар,
Омма учун масжид ва корхоналар .

Имони мустаҳкам бўлсанг жўмард эр,
Шерга дуч келдингми, бас, дарҳол тан бер.
Тингла, кўпни кўрган доно нелар дер:
“Нaрми ё модами, шер барибир – шер!”

Бир гули раънонинг қулиман, қули,
Эрта-ю кеч васфин куйлар булбули.
Бир армон ўртайди юрагим, эвоҳ,
Баҳор тугамасдан сўлади гули.

Ишқий қонунларга қилиб риоя,
Ортингдан қолмайман мисоли соя.
Эътибор бермасанг не ғам, эй пари,
Сени севишимнинг ўзи кифоя.

Жуфт фаришта билан ҳамиша бирга,
Камина ўхшайман тутқун, асирга.
Тутқунлар юради аксари доим
Бир жуфт соқчи билан биргама-бирга.

Устоз меҳри билан шогирд барқ бўлар,
Макони гоҳ Ғарбу гоҳи Шарқ бўлар.
Устозсиз баркамол бўлиши гумон,
Бошқарувсиз кема сўзсиз ғарқ бўлар.

Ўргандик самода қушдай учишни,
Балиқлар сингари сувда сузишни.
Ўргана олмадик бироқ то ҳамон,
Ақлли инсондай ерда яшашни.

Ақлим билан кўнглим келиша олмас,
Ақлим “Одобли бўл!” дейишдан толмас.
Одобу ахлоқни ўйламас кўнглим –
Телбадай бир пари ортидан қолмас.

“Аён қилмади ҳеч менга сирин ишқ,
Бағримни қон қилди бир яширин ишқ!”
Десам дедиларки: “Ажабланма ҳеч
Азобу уқубат билан ширин ишқ”.

Ошуфта юрагим эплай олмадим,
“Севаман!”, “Севаман!” деб ҳеч толмадим.
Ҳаттоки бир бора боқмаса ҳам ёр,
Саждагоҳдай кўйин тарк этолмадим.

Омонат берилган менга бу жусса,
Ё Раб, давом этсин беш кунлик қисса.
Ниҳоят, кўнглимда қолмасин зарра,
Шодлик “парда”сига бурканган ғусса.

Ақлу тафаккурни пешлайди наср,
Назм тарбиялар инсон туйғусин.
Наср ва назмни қўш қанот қилиб
Тарк қил ҳалокатли ғафлат уйқусин.

Масофа бепоён мендан менгача,
Барчаси ноаён мендан менгача.
Олам бор сирлари бўларди аён,
Гар бўлса намоён мендан менгача.

Гувоҳ она замин, муаззам осмон,
Хилма-хил “…шунослар” бисёр бегумон.
Бироқ бир ҳол қилар кўнгилни вайрон,
Ҳақиқатшуносни топиш даргумон.

Гар ҳажринг юрагим қиличдай тилди,
Заҳарли ништардай минг бор санчилди.
Не бахт, муҳаббатим ошди минг чандон,
Дарди ҳажринг ишқим мукаммал қилди.

Ҳамдаму ҳамхона минг бир ғам билан,
Бағримда минг алам, кўзда нам билан.
Нечун дод солмайин, ё Оллоҳ, Оллоҳ,
Кўнглим ёришмаса хира шам билан.

Ё Раб, маҳв этмади замон гирдоби,
Панд хам бергани йўқ ғафлатнинг хоби.
Исми шарифимиз асрлар оша
Барҳаёт асрайди ҳаёт китоби.

Меҳрибон онасан ҳам ғамхўр падар,
Тангрим, аросатда қилма дарбадар.
Бахт борми, Ўзинг айт, мангулик қадар,
Абадият Сендай гўзал нақадар.

Ёмон билан ётмагин,
Эрта туриб айтмагин.
Яхши билан ҳаттоки
Олис йўлдан қайтмагин.

Сиёсат ва мафкура қули,
Бўлса агар ашъор булбули,
Дўнар сўзсиз сассиқ алафга
Ижодининг тар атиргули.

Эрк бер, Ҳамид, хаёл юксак парвозига,
Сен ҳам дўнгин ҳақиқатнинг сарбозига.
Ноил бўлай десанг халқнинг эъзозига
Айлантиргин сўзни виждон овозига.

Гинам йўқ ақлли, соғ инсонлардан,
Ожизлар билан бор паҳлавонлардан.
Во дариғ, камина бир кам дунёда,
Безорман маънавий ногиронлардан.

Эркинлик истасанг, қаноатли бўл,
Қул каби ҳар кимга эгмагин бошинг.
Ҳотамнинг миннатли неъматидан мўл,
Афзал қотган нону беминнат ошинг.

Ўзга замон келди ва ўзга даврон,
Лекин ўзгармади сира ҳам инсон.
Одамзод то ҳамон бимисли нодон,
Нафс билан ҳирсининг ҳукмида ҳамон.

Эй, маддоҳ, сен халқнинг онгин сўлдирдинг,
Ишончу орзусин – тонгин ўлдирдинг.
Ҳақ сўзни айтганлар зиндонда, эвоҳ,
Сен кўксинг медаллар билан тўлдирдинг .

Ёмон ходим гўё ҳайвон, бўл огоҳ,
Эрк берсанг, кўнглингни вайрон қилади.
Ҳайвоннинг бошини бўш қўйсанг ногоҳ,
Бутун экинзорни пайҳон қилади .

Қалбан майдалашма, ақлан адашма,
Сира ҳам бўлмагин нафсинг қурбони.
Имон-эътиқодинг мустаҳкам қилиб,
Ҳар икки оламнинг бўлгин султони.

Ҳижронинг зулмидан озод қил келиб,
Соғинган кўнглимни обод қил келиб.
Эй ёр, бағрим вайрон ғам кулбасида,
Бахту иқбол қасрин бунёд қил келиб.

Уммоннинг устини ёпиш даргумон,
Хаёл каби шитоб чопиш даргумон.
Дунёда яна бир шу иш даргумон,
Тамасиз одамни топиш даргумон.

Жавоҳир, гавҳармиз дурдан яралган,
Гўзал фариштамиз ҳурдан яралган.
Аслимизни хоку туроб деманг ҳеч,
Мунаввар сиймомиз нурдан яралган.

Қай томон боқмайин сен кўринасан,
Бутун дунё билан тенг кўринасан.
Наинки бор дунё билан баробар
Бутун оламдан ҳам кенг кўринасан.

Бой бўлса одамнинг руҳонияти,
Мос равишда гўзал маданияти.
Зотан, феъл-атвору хулқи яхшининг
Сўзсиз яхши бўлар ҳар бир нияти.

Таъкидлар замонлар азиз-изоми:
“Дунё буюк низом ва интизоми,
Азалдан муқаддас оила ҳам, бас,
Унинг қадрин фақат билмас ҳароми”.

Чумчуқни қарчиғай, қарғани булбул,
Қирчанғини эса деманг ҳеч дулдул.
Ўзига ахтатар янги хўжайин
Тангри лутфи билан озод бўлса қул.

Бозорни қизитар сўзамол даллол,
Унинг топган пули ҳам қисман ҳалол.
Ҳақиқат деб бўлмас ҳамма гапларин
Аксарият ёлғон сўзлар бемалол.

Адабиёт иши, бас, қисмат иши,
Ҳақ ва ҳақиқату шижоат иши.
Адолатсиз қаттол даврон ичра ҳам
Фақат адолатга итоат иши.

Не ғам, гар дун бисёр жабру жафоси,
Не ғам, гар ёлғонлар ниҳояси йўқ.
Не бахт, ниҳоят ҳақ ёрим вафоси,
Ниҳоят мен ундан, ё Раб, кўнглим тўқ.

Бизлар учун ватан бор кураи арз,
Муқаддас бу ватан олдидаги қарз.
Кўзимиз оқу ва қораси замин –
Кўз қорачиғидай асрашимиз фарз.

Замин бамисоли самовий кема,
“Бошида балолар беҳисоб” дема.
Қиёматга қадар минг бир балодан,
Тангри Ўзи асрар, ғамини ема.

Йироқ бўл хушомад, ялтоқланишдан,
Виждонингга хилоф қабиҳ ҳар ишдан.
Ҳақиқат олдида довдирама ҳеч,
Ҳазар қил, ҳазар қил ҳаром-ҳаришдан.

Тангри бандаларин бенуқсон дема,
Итфеълга йўлиқиб пушаймон ема.
Аксари бандалар жумбоқ, ичида
Нималар борлиги номаълум кема.

Тузоғи мустаҳкам нафсу ҳавонинг,
Шуҳратпарастликдай саёз даъвонинг.
Ва лекин то ҳамон бир кам дунёда
Талабгори бисёр жаннат – маъвонинг.

Иброҳим Ҳаққул ким, аё ёронлар,
Ҳақ ва ҳақиқатнинг тил-забони у.
Арзийди фидоси бўлса гар жонлар,
Маърифат, тафаккур паҳлавони у.

Ҳаёт қилар дема бахтли-масъуда,
Умрим ўтар дема асло осуда.
Ўқтин-ўқтин бағринг қон қилар, ё Раб,
Обу оши заҳар дунё фарсуда .

Ё Раб, мисни асло олтин деманглар,
Нодонни донодан олдин деманглар.
Ғайрат қилай токи ҳаёт эканман,
Мени йўлдан уриб: “Ол тин!” деманглар.

Бутун олам бир ён, ёр васли бир ён,
Уч фасл бир ёну ёз фасли бир ён.
Бир ён турфа дину турфа эътиқод,
Дини ислом, муслим бор насли бир ён.

Даҳри дун ортидан чопма ҳеч қачон,
Дунё чопсин сенинг ортингдан доим.
Йўлдан уриб хароб қилмасин шайтон,
Азизу мукаррам қилсин Худойим.

Султонмурод Олим маънавий пирим,
Маърифат уммони қалби ва руҳи.
Тангрига беадад шукур, менинг ҳам
Устозимга бисёр эзгу таъсирим.

Сўзсиз золимона шоҳ-султонликдан,
Одил анъанавий ҳукмронлик соз.
Ҳатто одилона ҳукмронликдан
Илоҳий маънавий ҳукмронлик соз.

Тебратдим адолат бешикларини,
Очдим маърифат, ҳақ эшикларини.
Во дариғ, яна ҳам кўпайтирдим мен,
Армонли кўнглимнинг тешикларини.

Ҳаёт зарбалари даво, ё Худо,
Бўрони ҳаётбахш наво, ё Худо.
Қора қисматимиз дўзахдан баттар,
Фирдавс боғи каби маво, ё Худо!

Рухсат бер гоҳ севиб эркалашимга,
Эътироз билдириб, тегма ғашимга.
Шаънингни улуғлаб айтарканман сўз
Фаришталар “Омин!” дер алқашимга.

Дунёда кўп жуда маълумотлар ҳам,
Турфа назария, таълимотлар ҳам.
Адашма танлашда, зотан жуда кўп
Тўғри йўл кўрсатар оқил зотлар ҳам.

Ҳақ дея ҳеч қачон унутма халқни,
Халқни деб Ҳақни ҳам унутма зинҳор.
Эгнингдан қўйма ҳеч хизрваш далқни,
Ҳеч кимдан марҳамат ҳам кутма зинҳор.

Ҳамид, муҳтож бўлсанг шифо-давога,
Зўр берма қуруқ сўз билан даъвога.
Ҳол билан маънога бергин эътибор
Етишни истасанг жаннат – маъвога.

Огоҳ бўл замона аҳмоқларидан,
Одимла ҳушёрлик сўқмоқларидан.
Шунда омон қолсанг ҳеч ажаб эмас,
Тана-ю маломат тўқмоқларидан.

Комил инсон, содиқ орифи биллоҳ,
Илоҳий ирода соҳиби валий.
Шаксиз чин дўстим деб севади Оллоҳ,
Илоҳий илтифот воҳиби валий.

Ҳақ билан ҳақиқат мулкидир талант,
Ҳақ ва ҳақиқатсиз кулкидир талант.
Ҳақ ва ҳақиқатга хиёнат қилса,
Айёру муғомбир тулкидир “талант”.

Инсоний, ижодий тақдири уйғун,
Қалам аҳлин топиш аксар даргумон.
Ижодий комиллик йўлида туйғун,
Инсонийлик баъзан қилинар қурбон.

Устоз Ҳаққул билан мағиз ва пўстман,
Сабоқлари боис бекаму кўстман.
Ақлга сиғмайди ва лекин бор гап
Ғаними В. Раҳмон билан ҳам дўстман .

Каъба каби азиз уйим, ҳар хонам,
Бу уйда яшаган меҳрибон онам.
Онамдай яшасин салкам тўқсон йил
Хонадоним ичра ҳар бир ҳамхонам.

ТУЮҚЛАР

“Омин” икки сўздан иборат – “ом”, “ин”,
Уни деса бўлар ҳаттоки: “О, мин!”
Илоҳим, шоирлар мендан кейин ҳам,
Мен каби туюқлар ёзсинлар, омин.

Абдунаби юртин Олот дейдилар,
Олотда жуда кўп ол от дейдилар.
Олотга борсангиз халқи Ҳотамдай
Бош эгиб: “Совғага ол от!” дейдилар.


“Ўтиш”да қарангки, икки сўз – “ўт”, “иш”,
Уни деса бўлар ҳаттоки: “Ў, тиш!”
Азиз биродарлар, хулласи калом,
Туюқ ёзиш учун жуда мос – “ўтиш”.

Демам: ишқ дарёсин кеча олмадим,
Мен сендан сира ҳам кеча олмадим.
Пойингдан бошимни кун бўйи ҳатто,
Ҳаттоки энг узун кеча олмадим.

Кўркамлар ичра сен жуда кўркам,
Бу дунёда гарчи кўзлари кўр кам.
Эй ёр, фариштадай кўркам жамолинг,
Дарҳол пайқайдиган одамлар кўр, кам.

Бефарқ қолдирмасин покланишдай иш,
Покланиш ҳам гўё қайта туғилиш.
Насиб қилсин қайта-қайта туғилиб,
Камолот чўққиси узра туғ илиш.

Айрим аёллар гар бўлса ҳам отин,
Тилга олгинг келмас сира ҳам отин.
Турли баҳоналар билан дуч келган
Одамнинг сира ҳам тиндирмас отин.


Taniqli oʻzbek jurnalisti, shoir, adabiyotshunos va tarjimon Abduhamid Pardaevning yangi toʻrtliklarini taqdim etamiz.

Abduhamid PARDAEV
TOʻRTLIKLAR


Otashin qalbimga bersam e’tibor,
Gʻazabning otashin hamlalari bor.
Adolatsiz koʻhna bu dahri dunni
Armonim qolmasdi qilsam begʻubor!

Behisob yuzaki zikr shoiri,
Kamyob she’ru ash’or bikr shoiri.
Koshki men ham boʻlsam Lermontov kabi
“Beshafqat haqiqat – fikr shoiri” .

Oʻljani demanglar: yugurganniki,
Yugurgannikimas, buyurganniki.
Hal qiluvchi palla gʻoyat zoʻr berib
Oʻljani olishga ulgurganniki.

“U – ona, bandalar ibtidosidir,
Unga hurmat joyiz ikki olamda.
Mehri samovotning ilk sadosidir,
Shundan gʻalat hislar qoʻzgʻar odamda” .

Bandasi dunyoni tark etmay netar,
Nihoyat alvido fursati yetar.
Yolgʻiz jon berar gar, biroq har marhum
Ulkan izdihomga qoʻshilib ketar.

Nur bilan payvasta har yaxshi odam,
Sayyoralar ichra quyosh misoli.
Yoʻlingda daf’atan duch kelgani dam,
Quyoshday yoritar koʻngling visoli.


Kamina hamisha tashna talaba,
Avvalo Haqqul ning talabasidir.
Ustoz aytganday: “Eng buyuk gʻalaba,
Ruh bilan tafakkur gʻalabasidir”.

Balandu pastlarni koʻp hisob etdim,
Oʻtgan bor umrimni sarhisob etdim.
Bundan buyon aslo adashmay deya,
Haqqul maslagiga intisob etdim.

Faqiru darveshman tarkni tark qilgan,
Mastonavor qalbim Tangrim ark qilgan.
Ruhimni muzaffar qilib to abad,
Nafsu hirsimni ham, ne baxt, marg qilgan.

Aldashni moʻljallar odamning quvi,
Oʻzgacha shubhasiz dono uquvi.
Dargumon idroki yaxshi-yomonning,
Ariqqa sigʻmaydi daryoning suvi.

Qalbimda muhabbat mavji ziyoda,
Muhabbat mavjining avji ziyoda.
Mahliyoman ming bir pari paykarga,
Oshiqi shaydoman zavji ziyoda.

Mahliyo qilmasin takallum shirin,
Chechanlik tubida riyo yashirin.
Yaltoqilik bilan laganbardorlar,
Daf’atan fosh qilar gʻarazli sirin.

Taxtdan voz kechar kim Qirol Lir kabi,
Daf’atan undan yuz oʻgiradi baxt.
Gadoga doʻnar har taxtdan judo shoh,
Baxt bilan payvasta zotan toju taxt.

Yechimini kutar ming bir muammo,
Hal qilinmas ular aksari ammo.
“Adolat barqaror boʻlsin!” deb, yo Rab,
“Intiqomga chorlar doʻzax va samo” .

Nazokat, nafosat timsoli bilan,
Shirinu Laylining misoli bilan, –
Payvasta boʻlmadim, sarmast qilmadi
Jannatiy sharobi visoli bilan.

Men oʻzimni atamayman optimist deb,
Toʻgʻrirogʻi, hisoblayman pessimist deb.
Bir kam dunyo xaroba-yu toki daman ,
Nitshe aytgan xaloskorlar safidaman .

Visoling sharobi bilan mast hamma,
Amaki, togʻa-yu, xola-yu amma.
Vasling davlatidan, yo qodir Xudo,
Faqat men judoman, evoh, men judo!

Yorugʻ olam tirik odam uchun zindon,
Bagʻring ezar shafqat qilmay misli sandon.
Bu dunyoda yuragi qon inson chandon,
Faqat bogʻi behisht ichra yashar xandon.

Aybdor javobgar har aybi bilan,
Gunohkorlar har bir gunohi uchun.
Parvardigor xoli oʻz gʻaybi bilan,
Malomatdan xoli xolis bu ochun.

Gʻalati dunyoning fe’lu atvori,
Nayrangu bema’ni hunari bisyor.
Sanoqli begʻubor nomusu ori,
Imonsiz shumtaka, xumpari bisyor.

Paygʻambarlik soʻzsiz yuksak minbari,
Ilohiy ularning aksar hunari.
Buyuk shoirlaru adiblar bari,
Nubuvvat yoʻlining davomchilari.

Buni oq demagin yo uni qora,
Ziddiyatlar bagʻring qilmasin pora.
Yovuzlik-ezgulik, ziyo va zulmat –
Payvasta, chora yoʻq hech qanday, chora.

Sovet davlatini qilgan bartaraf,
Gorbachyov boʻlgandir bas bizlar taraf.
Bizning ham yurtimiz ozod qilib u,
YO Rab, nazdimizda quchdi shon-sharaf.

Mening barcha bitgan she’r-ash’orimda,
Muhabbat atalgan olov bor, olov.
Muhimi shoirlik – kasbu korimda
Imonday muzaffar yalov bor, yalov.

Mashaqqat savobli ishlar gar harchand,
Ulardan sira ham tushmagin yiroq.
Savob yoʻli ogʻir, sergʻalva garchand,
Mukarram aylagay sohibin biroq.

Qalbim topshirganman senga qoʻsh qoʻllab,
Vaslingga tashnaman salomlar yoʻllab.
Xalos qilmasang gar hajring chohidan,
Gʻarq qilar, vo darigʻ, koʻz yoshim koʻllab.

Sonsiz yulduzlarni sanamoq mumkin,
Biroq inson fe’lin yoʻq hech poyoni.
Taqdirga tan berib boʻlgaysan tamkin,
Xayol bilan bezab boʻlmas dunyoni.

Ishonib boʻlmas hech inson nasliga,
Shiddatli besh kunlik hayot fasliga.
Dunyodan bosh olib ketsam, Rabbano,
Muyassar qil otam, onam vasliga.

Tangri odamzotni siylab begumon,
Lutfan unga berdi tafakkur, imon.
Noshukur bandalar bamisli hayvon,
Tafakkur, imonni qildilar gumdon.

Shubhalar koʻnglingni qilmasin xira,
Turfa vahima ham nogoh bosmagay.
Inson zoti agar boʻlsa bokira,
Iblis qutqusiga quloq osmagay.

Ustoz xitob qilar oh tortib nogoh,
Turli igʻvolardan shikasta dili:
“Hasad urugʻ qoʻysa qayga banogoh
Oʻsha joyda baland igʻvo hosili” .

Turfa savollarga axtarib javob,
Turfa dahmalarni qilarsan tavob.
Nainki musofir qornin toʻygʻazish
Uning hol-ahvolin soʻrash ham savob.

“Kimki shon axtarsa bezahmat yashab,
Undan qolajakdir omonat bir iz,
Yelda – tutun, mavjda koʻpikka oʻxshab.
Qoʻzgʻal! Tanballikka berilma hargiz!”

Shoh asar yozilar qalb qoni bilan,
Joʻshqin ehtiroslar vulqoni bilan.
Ijodiy hamkorlik qilganman, ne baxt,
Navoiyday ash’or sultoni bilan .

Yukkash eshshak, eshshakvachchalar,
Itoatkor qulday bachchalar.
Evoh, odam sanalmas aslo
Aqlan zaif bu itvachchalar.

Choʻchqa bilan talashma
Vaqting ketgani qolar.
Seni tortib balchiqqa
Oʻzi bundan zavq olar .

“Zolim” demang, u asli dushman,
“Muttaham” ham demang, u – kasal” ; –
Zardusht nidosidan sarhushman,
Sarmast qilar bu asriy masal.

Zavqi hamroh shaydo yurakka
She’ru ash’or – ilohiy jomning.
Meni doim chorlar yuksakka,
Sirli oydin yoʻli ilhomning.

Qabrimning nurafshan teshigi boʻlsin,
Rohatu farogʻat beshigi boʻlsin.
Lutfing darigʻ tutma, Parvardigorim,
Qabrimda jannatning eshigi boʻlsin!

“Tanda besabab dard boʻlmogʻi dushvor,
Taralgay u asab degan mayoqdan.
Muhabbat ham bir dard, injiq, shikvador,
Kirib kelmas qalbga allaqayoqdan” .

Ayon ibn Sino afsonasidan,
Boshin olib ketgan Afshonasidan.
Hamadon shahrida muazzam qabri
Qolishmas sultonlar koshonasidan.

“Xalq doim ikki zot kutgay yoʻlini,
Ikkovin qalbiga sanagay habib.
Biri shoir – kuylar ezgu dilini,
Biri – darddan forigʻ etguvchi tabib” .

Mansabdor to qilar eng tuban ishni,
Toki xalq boshiga solar tashvishni.
Oqibat hattoki yetti avlodi
Butun xalqdan olar qora qargʻishni.

Mustahiq ham boʻldim talofatlarga,
Shuhratim yoyilgan muzofotlarga.
Biroq zamon hamon koʻrmas munosib
Na katta, na kichik mukofotlarga.

Tabobat ilmining asil joʻmardi,
Sino koʻp dardlarga davo axtardi.
Topolmadi ikki dardga u davo
Biri ajal, biri muhabbat dardi.

Na bir gunoh qilgan va bir savob,
Banda qilsa ham koʻp ibodat tavob, –
Ustoz : “Uning joyi arosat boʻlar”
Deya bu savolga beradi javob.

Turfa aqidalar tavqidan ozod,
E’zozlar shoirlar qavmin odamzod.
Zotan, chin shoirning yuksak maqomi,
Qanotsiz boʻlsa-da u ham parizod.

Xayol girdobida behuda tolma,
Jumboqlar ichida nogoh yoʻqolma.
Sira ajablanma, yo Rab, azaldan,
Olmaning tagiga tushadi olma.

Kamina emasman hukm aytar qozi,
Bu hikmat jamiki hikmatlar sozi:
Jannat rohatidan umidvor boʻlsang
Ota-onangni qil avvalo rozi.

Bandasin qismati gunoh va savob,
Gohi isyon, gohi ibodat, tavob.
Har savob amalning mukofoti bor,
Har bir gunoh uchun berarmiz javob.

“Hayot asli kurash degan naql bor”,
Deb aslo har tomon urma boshingni.
Insonsan, senda ham ongu aql bor,
Aklingni ishlatib topgin oshingni.

Tarixning qa’ridan kelar bir sado,
Sadoki, daf’atan ayladi ado:
“Qahri qattiq qismat azal-azaldan
Telbani shoh qilar, oqilni gado”.

“Tarixda boʻlmagan hech bunday damlar,
Aksar omma bandi nafsdek baloga.
Arzimagan hadya uchun odamlar,
Shaytonni ham saylar Arshi a’loga” .

U bilan yashaymiz bir mahallada,
Mugʻombirlik qilar har masalada.
Vo ajab, doʻppi tor kelsa banogoh,
Suvdan quruq chiqar nozik pallada.

Hatto fosh boʻlsa ham bor aybi nogoh,
Muttaham tilidan qolmas tutilib.
Evoh, jinoyatchi jazolardan goh,
Boshliq buyurgan deb ketar qutilib.

Badbin kimsaning ham fazosi boʻlar,
Shaytoniy firqaning a’zosi boʻlar.
Bunday kimsa, yo Rab, yaxshi odamning
Kushandasi boʻlar – qazosi boʻlar.

“Davr degan shoʻring qurgʻur bir ibora bor,
Saqich kabi koʻchib yurar ogʻizma-ogʻiz.
Aslida u allaqanday tashlandiq mozor,
Valiy bilan bir qatorda yotar yalmogʻiz” .

“Bir narsada tanti doim tabiat,
Lutf qilsa qaramas usti-boshingga.
Necha saroylardan hatlab oʻtgan baxt,
Nogoh Humo boʻlib qoʻnar qoshingga” .

“Kimni chetlab oʻtar hayot shukuhi,
Kimni imonsizlik qiladi barbod” .
Seni qoʻllab pirlar barhayot ruhi,
Qoʻsh qanot ham boʻlsin sobit e’tiqod.

Aslo bejiz emas alamli nolam,
Nomardu bevafo asli bu olam.
Hatto shaytonga ham ustozlik qilar
Imonsiz kimsaga ishonma, bolam.

Yoʻllarim toʻsilgan, singan qanotim,
Joyidan jilmas hech qirchangʻi otim.
Tarix ortda, iqbol osmonday yiroq,
Faqat xotiralar gʻarib bisotim.

Agar boʻlsin desang manglayim yorugʻ,
Asriy haqiqatni yaxshi bilib ol:
“Inson kulfatlardan boʻlolmas forigʻ
Tarix fojeasin unutsa darhol” .

“Surbet kimsalar bor, manfaat uchun
Asriy Registonni darhol yiqadi.
Hatto tegirmondan chiqay deb butun,
Otasin tiriklay goʻrga tiqadi” .

Turfa ta’rif berma ahli insonga,
Ming bir toifaga ayirma zinhor.
“Inson boʻlinadi yaxshi, yomonga,
Oʻgʻri, Toʻgʻri degan ikki millat bor” .

Quturgan it kabi har kimni qopar,
Kimsalar goʻyoki doʻzaxdan chopar.
Tirnoqning tagidan kir izlar doim,
Hattoki yoʻq joydan ming aybing topar.

To hamon qasdlashar bagʻri tosh turmush,
Keksaydim, na sanoq, na sonda borman.
Armon baland mansab, durustroq yumush,
Na unvon, na shuhrat, it kabi xorman.

Ilmu fan rivojin istaydi zamon,
Istaydi odamzot kamolotini.
Evoh, bashariyat bamisli hayvon,
Jaholat dashtiga solar otini.

Oz-ozdan oʻrganib dono boʻlamiz,
Nihoyat biz ahli ma’no boʻlamiz.
Jannatda barhayot bor ahli ma’no,
Demagin: “Biz yitib fano boʻlamiz”.

Tangri baxsh aylasin har kimga najot,
Shubhagar boʻlishdan doim asrasin.
“Shubha askarlari surib kelsa ot,
Mahv etar har qanday ishonch na’rasin” .

Bemor zoti, doʻstlar, yaxshi angladim,
Yaxshi gap gadosi qadimdan-qadim.
Ilohim, sogʻaysin, bir bemor doʻstim,
“Salomat boʻling!” deb juda alqadim.

Pand berar badniyat ogʻaynichalish.
Bezovta qilmas gar sira yozu qish.
Beshafqat merganday qasd qilib nogoh,
Qalbingga bexato nish uradi, nish.

Shubhagar odamni har shubha yiqar,
Bema’ni xayollar yuragin siqar.
YO Rab, arzimagan shubha ham goho
Soppa-sogʻ odamni qabrga tiqar.

“Turmush sinovidan oʻtgan har rejam” ,
Oilada juda ham zarur tejam.
Tejamkor zoriqmay hech bir narsaga
Hayot kechiradi tinchu xotirjam.

Odamlar ichida bersang e’tibor,
Imon-e’tiqoddan begonalar bor.
Ular uchun, doʻstim, unutma zinhor,
Nomussizlik – nomus, orsizlikdir – or.

Gʻanim kimsalar bor goʻyo xayrixoh,
Aslida zulukday ichar qoningni.
Hatto gʻaflat bosib boʻlmasang ogoh
Azroil singari olar joningni.

Turfa zarbalarga bergaysan bardosh,
Turfa malomatdan boʻlgaysan uzoq.
Mevali daraxtga otadilar tosh,
Qargʻamas, bulbulga qoʻyilar tuzok.

Shubha-yu gumonga bermagin imkon,
Quloq tut qalbingning varajasiga.
She’riyat bobida yuksal baimkon,
Barkamol soddalik darajasiga.

Sha’nimga tushmasin desang dogʻ takror,
Yomonga yondoshma, shudir chorasi.
Oqil yaqin yurmas qozonga zinhor,
Toki yuqmasin deb uning qorasi.

Doʻzax ichra yonar minglab muttaham,
Ayrimlar hattoki ilonday darham .
Barcha gunohkorlar singari soʻzsiz
Azobga mustahiq bachchavozlar ham.

She’rim – boʻron, shiddatkor gʻazab,
Tun zulmati, peshin yolqini.
Zolimlarni qilar dargʻazab,
Mazlumlarga jannat salqini.

Goʻzal har musiqa malhami jonning,
Quvvati hattoki komil imonning.
Musiqa – ta’rifi buyuk insonning –
“Birlashgan sadosi zamin, osmonning” .

Boʻronlar shiddatin yor qil she’rimga,
Of(i)tob otashin nor qil she’rimga.
Ollohning oshigʻi – mardi Xudolar
Imonin nomusu or qil she’rimga.

Qoʻlimda she’riyat va erk bayrogʻi,
Qalbimda iste’dod otash qayrogʻi.
She’riyat hamda erk shaydolarining,
Ne ajab, boʻlsam gar koʻzin qarogʻi.

Topib boʻlmas Rauf Parfi qiyosin,
Ta’riflab boʻlmas hech nazmiy ziyosin.
San’atkorona har she’ru ash’ori
Namoyishi yangi san’at dunyosin.

Doʻstlarim, haqqi rost, emas bu faraz,
Yaxshilik qilmas hech menga bir maraz.
Qancha yaxshiligim unutgan tamom,
Koʻnglida, vo darigʻ, gʻaraz bor, gʻaraz!

Bulbulga muattar ra’no gul kerak,
Mayparastga sarmast qilar mul kerak.
Azaliy haqiqat shuki, aksari
Davlatga shaxs emas, sodiq qul kerak.

Hammaga ma’lum bu azaliy masal,
Garchi ming bir dardning davosi asal.
Me’yor zarur hatto bu borada ham
Koʻp yesang, asal ham qiladi kasal.

U oʻzin bilar mard, har sir ogohi,
Nazdida farishta, yoʻq hech gunohi.
“Olimman!” deydi-yu, biroq, vallohi,
Munofiq bu banda zamon maddohi.

“Senga najot boʻlsin ayni ishora,
Asrasa Tangrining qahridan zora:
Unutma, poraxoʻr, baloxoʻr zoti,
Yaratgan qoshida eng past, eng qora” .

Senga yarashadi oq koʻylak – oqlik,
Goʻzallik bogʻida tanholik, toqlik.
O, mening qismatim bagʻrim qilar qon
Oyday visolingga mudom mushtoqlik.

Agar qiyoslasak, oʻpka va yurak
Tutash idishlarga oʻxshab qoladi,
Ajab, oʻpkang toʻlib yigʻlaganingda,
Yuraging negadir boʻshab qoladi .

Ey Hamid, senda ham bormi or, nomus,
Yarata oldingmi adabiy qomus?
She’ru ash’orlaring qoʻliga olib
Dahshatga tusharmi biron benomus?!

Bizni pisand qilmaydiganlar,
Nazariga ilmaydiganlar, –
Koʻru karu langu shol boʻlsin
Yaxshilikni bilmaydiganlar.

Parvardigor oʻnglab har bir ishingni,
Munavvar aylasin yozu qishingni.
Ehtimol, keltirar, ey yor, gʻashingni,
Kutaman rasmingni yangilashingni.

Bir zotga duch keldim, yo Parvardigor,
Keng dunyoni qildi koʻzlarimga tor.
Shubhasiz, doʻzaxiy boʻlishi darkor –
“Najasga belangan, iflos, nobakor” .

Bema’ni shart bilan biron muttaham,
Dardingga boʻlaman desa gar malham.
Ahli moʻmin ichra boshing qilib xam,
Imoningni sotma katta pulga ham.

Koʻz tegmasin, juda yaqinsan koʻzga,
Ta’rifing sigʻmaydi hech bitta soʻzga.
Bu ne sir-sinoat, koʻplab yil hamon
Koʻnglimga yoqmas hech oʻzingdan oʻzga.

Sensiz qafasdaman gʻor kabi ensiz,
Dunyo bamisoli jahannam sensiz.
Payvasta azaldan bulbul bilan gul,
Sen ham yasholmaysan sira ham mensiz.

Sensiz xolim xarob, manglayim qora,
Yuragim qon, bagʻrim, evoh, ming pora.
Hotam kabi himmat qilmasang, ey yor,
Xarob xolimga hech chora yoʻq, chora!

Ey yor, dardi hajring bilan bagʻrim qon,
Xonumonim hatto, vo darigʻ, vayron.
Jonim donu hajring misli tegirmon,
Tegirmondan omon chiqmas hech bir don!

Mendan na muhtasham baland tom qolar,
Na oltin, na biron kumush jom qolar.
Ne baxt, tomdan baland, oltindan a’lo,
Asrlarni boʻylar yaxshi nom qolar.

Ey inson, tark ayla urush, qirgʻinni,
Doʻzax qilma jannat ona zaminni.
Dasturil amal qil iqboling haqqi
Farzu sunnatlarin ilohiy dinni.

Ayting: bozorlarda nega goʻsht qimmat,
Nechun aslo toʻyib goʻsht yemas ummat?
Qator sohalarda boʻlgani kabi
Bunda ham aybdor noʻnoq hukumat.

Sargʻaygan sahroda sargardon poda,
Xoʻrlangan, haqiru gʻarib aftoda.
Evoh, bor podani halokat sari
Qasddan boshlab borar bir ibliszoda!

“Umrim oʻtdi qoʻrquv saltanatida,
Saltanati demang, shaytanat ida”.
Desam dedilarki: “Ajablanma hech,
Shaytanat ham inson bir “san’ati”da!”

Deysanki: “Bu dunyo qafasday tormas”,
Deysanki: “Gʻariblar it kabi xormas”.
Aslida aksincha, zotan zolimlar
Gunohu savobning farqiga bormas.

Rasman ozod, asli qul bandalarmiz,
Ojizu bechora – afkandalarmiz.
Xudodan ham qoʻrqmas, xalqdan uyalmas,
Tilin tishlab olgan sharmandalarmiz.

Diyonat-xiyonat qaqshatqich jangi,
Lola kabi alvon olamning rangi.
Oʻn sakkiz ming olam titrar da’ftan,
Dillarni qon qilar qismat jarangi.

Sen aqlim mahv etding bamisli sharob,
Aslo tutqich bermas xayoliy sarob.
Har qancha ortingdan yugurmay, yo Rab,
Hajring zindonida xarobman, xarob!

Lutfing darigʻ tutmay men mubtalodan,
Sen meni asrading ming bir balodan.
Mehri daryo aziz Parvardigorim,
To abad roziman Senday a’lodan.

Mening ham yoʻq emas, doʻstlar, armonim,
Vergiliy singari boʻlsa sarbonim, –
Doʻzax dahshatlarin Danteday soʻylab,
“Sogʻ-omon kezardim jahannam boʻylab” .

Poraxoʻrlar qavmi iblisday yovuz,
Qabriga hattoki tiklansa dovuz,
Befoyda, Dantening hukmiga koʻra
Doʻzaxda jazosi qaynoq mum hovuz .

El ichra boʻlmayin desang gar kulki,
Qodir hukmdorlik talabi shulki; –
Uygʻun boʻlsin fe’lu tabiatingda
Shafqatsiz arslonu hiylakor tulki.

Yashama telbaday, mastu sarxushday,
Umring oʻtmasin hech qoʻrqinchli tushday.
Imonli odam boʻl, muhimi, ey doʻst,
Sevishni odat qil sen ham oqqushday .

Orasi bir qadam baxt bilan gʻamning.
Asil izdoshiman marhum togʻamning.
Omon boʻlsin aslo yoʻqlamasa ham,
Mehnati koʻp singgan menga ogʻamning.

Sira ham shod qilma shaytonni, Hamid,
Vaqtida oʻqigin xuftonni, Hamid.
Kanda qilmay barcha ibodatlarni
Hamisha rozi qil Rahmonni, Hamid.

Demokrat(i)ya — qattiq tartib-intizom,
Unga ham xos qonun, qoida, nizom.
Barcha qonunlarga amal qilmoqlik
Har bir odam uchun soʻzsiz iltizom.

Oʻzimni shuncha vaqt tiydim – yetadi,
Ortigʻi daf’atan, oh, mahv etadi.
Sening muhabbating men bilan, ey yor,
Qiyomatga qadar birga ketadi.

Ey Hamid, quloq tut qalbing sasiga,
Yoʻl berma shaytonning vasvasasiga.
Har qanday muammo hal boʻlsa, ne tong,
Ishon insoniyat irodasiga.

Shukur, orttirmadim boshimga tashvish,
Shukur, menga oid yoʻq yomon mish-mish.
Ming shukur, begona boʻldi bir umr
Menga siyosatday oʻta iflos ish.

Muxolifat hamda soʻz erkinligi,
Bilan qaror topar demokratiya.
Aksincha, adolat zavol topadi,
Adolat boshin yer avtokratiya .

Tarixda juda ham koʻp mehnatnoma,
Undan ham ziyoda muhabbatnoma.
Bir soʻz bilan aytsak bor toʻrtliklarim,
Evoh, hasratnoma, musibatnoma!

Ezgulikka chorlar Tangri taolo,
Odamzod dushmani yovuzlik – shan’at.
Insoniyat baxtin garovi a’lo,
Yuksak adabiyot va goʻzal san’at.

Dante doʻzax ichra Tangri mehmoni,
Vahimaga toʻla har lahza-oni.
Dadil aytishicha, doʻzax qa’rida
Oʻgʻrilarning joyi – ilonlar koni .

Gapdan gap chiqadi, fikrdan fikr,
Gizli sirlar aslo qilinmas zikr.
Soʻzlama baimkon maqol-matalsiz,
Gapning koʻrki hikmat – ma’noi bikr.

Isboti bor soʻzim har bir harfining,
Doʻstlar, soʻzlarimni demang hech roʻyo; –
Ulfati boʻlganman Rauf Parfining,
Ikki ogʻa-ini darveshday goʻyo.

Tangri hilqatlari mukammal puxta,
Ilohiy sir-asror bilan omuxta.
Anglashi dargumon ojiz bandalar,
Magar ma’lum faqat yuzaki buxta.

Jannat tarovati atirgullarda,
Jannat navolari bor bulbullarda.
Shu bois ilohiy sehru joziba,
Biyron bulbullaru goʻzal gullarda.

Koʻp odamlar bilan men ham qismatdosh,
Qismatdoshim necha qavmu qarindosh.
Hatto odamlar ham men bilan qondosh,
Gʻulom Karim kabi boʻlmadi qoʻldosh.

Joʻsh urib oqqanday bahorgi soylar,
Haftalar ketidan oʻtadi oylar.
Boylarning shaytondan aslo farqi yoʻq,
Qalin aka-uka shayton va boylar.

Yomonni yaxshi qil, yaxshini goʻzal,
Toki rozi boʻlsin taqdiri azal.
Himmatingni alqab barcha shoirlar
Sha’ningga bitsinlar dostonu gʻazal.

“Kaligula, – deydi tarixchi xolis,
–Nayrangboz e’tiqod-imondan olis.
Haq gapni aytsam gar juda ham toʻgʻri:
Aynan imperator eng katta oʻgʻri”.

Hamon bisyor yurtda ming bir muttaham,
Hamon bisyor ogʻzi koski peshtaham.
To hamon avjida tovlamachilik,
Hamon bor Potyomkin qishloqlari ham.

Mayliga, sha’nimga aytmagin alyor,
Ikki ogʻiz soʻzlash men bilan, ey yor.
Daftan jannatga doʻnib bu diyor,
Jannat ahli kabi boʻlay baxtiyor.

Mash’um mahkama bor – ari uyaday,
Xalqni kemiradi qora kuyaday.
Shafqat nimaligin bilmaydi aslo,
Har kimga tashlanar sarmast tuyaday.

Unutma sohibi toju taxt zinhor
Davlatni boshqarish ham buyuk san’at.
Uquvsizlik qilib daf’atan takror
Toki butun xalqdan olmagin la’nat.

Orzu ushalmaydi yaxshi niyatsiz,
Xalq yashay olmaydi hokimiyatsiz.
Xalq shodu yurt obod boʻlishi gumon
Hokimiyat boʻlsa gar xosiyatsiz.

Umidvorman odil halq bahosidan,
Barcha baholarning bebahosidan.
Yana Navoiyday daholar chiqar,
Umidvorman qodir xalq dahosidan.

Menga bu fikrning yoʻq dema daxli,
Najot inson uchun tafakkur nahli.
Aqlu tafakkurning qudrati bilan
Qilni qirq yoradi donishmand ahli.

La’natim zamona mal’unlariga,
Hirsu kibru havo majnunlariga.
Bu xudbin kimsalar amal qilmas hech
Adolat muqaddas qonunlariga.

Jannatday farovon bir goʻsha boʻlsa,
Nozu ne’matlari zoʻr toʻsha boʻlsa.
Bagʻrimda yagona bir oʻsha boʻlsa,
Boʻsalar ham qoʻsha va qoʻsha boʻlsa.

Hayotiy haqiqat, doʻstlar, bu naql,
Uygʻun boʻlsin doim qalb bilan aql.
Basharti buzilsa bunday uygʻunlik,
Xalq bagʻrin qon qilar balolar saqil.

Mard bilan doʻst qilsa qodir Xudoyim,
Murodga yetarsan joʻmard alp bilan.
Odamzod oʻzligin anglar har doim,
Tafakkuru san’at, toza qalb bilan.

Umidin gullari soʻlmasin, yo Rab,
Odamzod qirilib oʻlmasin, yo Rab.
Teskari aylanib falak gardishi
Tamaddun qurboni boʻlmasin, yo Rab.

Kimningki tangrisi oltin va kumush,
Ularga begona insoniy turmush.
Molimga mol qoʻshsam deydi hamisha,
Bizga toʻgʻri kelmas aslo bu yumush.

Poyimda zaminu boshimda osmon,
Jonimda gʻalayon, qalbimda imon.
Chap yelkamda Shayton, oʻngida Rahmon,
Jannatda boʻlsam bas Tangriga mehmon.

Oʻrtaydi bir qora koʻzga muhabbat,
Begʻubor ilohiy soʻzga muhabbat.
Hayotim mazmuni ayni ikki ishq,
Qalbimga sigʻmaydi oʻzga muhabbat.

Men ham doim yaxshi qilib niyatni,
Baimkon oʻrgandim insoniyatni.
Odamzod baxt topar rivojlantirsa,
Ma’naviyat bilan madaniyatni.

Yurtlar bor – qatl va qirgʻin maydoni,
Mahv etar zaminda har ne paydoni.
Mehru muhabbatning kushandasi to
Aslo rom etolmas menday shaydoni.

Bagʻrim nimtalaydi armonlar tigʻi,
Vo darigʻ, oltmish yosh sassiq balchigʻi.
Bagʻrim qon ming bitta alamdan, yo Rab,
Goʻyo sanchilganday baliq qiltigʻi.

Qabul qilolmadim oʻta muttaham,
Telba davru davron tuygʻunligini.
Armonim qolmasdi topolsam men ham
Muhit bilan koʻnglim uygʻunligini.

Men ham baxtu iqbol orzumandiman,
Tangri taoloning bir dilbandiman.
“Ozod odam” demang kaminani hech,
Majnunday maftunu qulman, bandiman.

Dushman deb bilarman har bir xasmingni,
Oʻtinchim – unutma menday hasmingni.
Nainki zorman, oh, iltifotingga,
Intizor kutarman yangi rasmingni.

Barcha toʻrtliklarim koʻnglim bayoni,
Olam sirlarin ham oshkor ayoni.
Barchasin sinchiklab oʻqing, basharti,
Anglayin desangiz sirli dunyoni.

Xilvatda, orzular oʻpqonidaman,
Tizginsiz xayollar vulqonidaman.
Doʻzaxday hayotga yot adabiyot
Jannatday betimsol boʻstonidaman.

Bolalar dunyosi juda begʻubor,
Mugʻombir kattalar dunyosi ham bor.
Bu dunyoga agar bersang e’tibor
Gʻubor bosgan qalin, vo darigʻ, gʻubor!

Bosib oʻtdik ogʻir hayot yoʻlini,
Zahmati ziyoda oʻngu soʻlini.
Har qancha yursak ham, yo Olloh-Olloh,
Tark qila olmadik hijron choʻlini.

Shoshqin umrim iboratdir shitoblardan,
Hayratdaman “YO Rab!” “YO Rab!” xitoblardan.
Mehri daryo insonlaru Qur’on kabi
Kitoblardan qarzim katta, kitoblardan.

Muvozanat bebaho foyda,
Bildirmagin bunga e’tiroz.
Muvozanat buzilgan joyda,
Jamiyatni kutar inqiroz.

Xayol yuksaltirar bamisli saman,
Mayday sarmast qilar jannatday chaman.
Olamu bor ahli olamdan kechib,
Kitoblar, gʻoyalar olamidaman.

Unutma hech Karl Yung ning otini,
Faylasuf siymoning tengsiz zotini.
Sen undan bu hayot haqiqati-yu,
Oʻrgangin timsollar ta’limotini.

Ma’naviy barkamol inson sogʻinchi,
Bu dardni demang siz sira oʻtkinchi.
Imon-e’tiqodli barkamol inson
Davlat va jamiyat mustahkam sinchi.

O, xalqim, peshonang bunchalar ham shoʻr,
Avrab qoning ichar ayyor mushtumzoʻr.
Nainki bor dumbul nazmbozlar gʻoʻr,
Maddohlik qiladi shoirlar ham zoʻr.

Riyokor jar solar: “Riyosiz soʻzlar”,
Xoʻrlangan haqiqat bevaday boʻzlar.
Maddoh peshvolari singari u ham
Qalbaki qahramon boʻlishni koʻzlar.

Na biron zabardast, zoʻr kadxudodan,
Imon-e’tiqoddan va na judodan.
Yakka-yu yagona haq gʻamzudodan
Xudodan qoʻrqaman, faqat Xudodan.

Har besh mahal namoz bandaga farzdir,
Qoldirilgan namoz shubhasiz qarzdir.
Namoz Yaratganga yuzlanib dildan,
Daf’atan ijobat boʻlar bir arzdir.

Maqtovga oʻch boʻlsa agar sardorlar,
Yonida urchiydi laganbardorlar.
Va lekin haqiqat jarchilarining
Boshida oʻynaydi dahshatli dorlar.

Qalbimda munavvar bir quyoshim bor,
Barcha quyoshlarga pir quyoshim bor.
Nur talab, harorat talab boʻlsang gar,
Ey yor, yuragimga kir, quyoshim bor!

Hikmat axtararman har zahmatingdan,
Shafoat tilarman, bas, Ahmadingdan.
Gunohim qanchalar bisyor boʻlmasin,
YO Rab, umidvorman moʻl rahmatingdan.

Neki sodir boʻlsa qora tun ichra,
Oshkor boʻlar aksar yorugʻ kun ichra.
Achchiq haqiqatni bilgan bandaning
Hayoti kechadi, evoh, xun ichra.

Ba’zida isyonni tugʻar itoat,
Ba’zan itoatni isyon mahv qilar.
Hovliqma kimsalar kabi qay soat,
Tarix ham ba’zida, yo Rab, sahv qilar.

Shoh asarlar yozgin yengolmasin vaqt,
Nasib etsin yuksak shonu shuhrat, baxt.
Shoh asarlar bilan barchaga manzur,
Mangu hayotni ham qil oʻzingga naqd.

Boshida yillarning begʻubor barfi,
Soʻngi darvesh nomin olgandi Parfi.
Nabijon Boqiy ham zamon darveshi,
Darveshlikdan nishon hatto har harfi.

Bu fikrimga aslo qilma e’tiroz,
Besh kunlik dunyoda yayraymiz bir oz.
Zaminda odamzot hayotin tarzi
Tugʻilish, yuksaklish hamda inqiroz.

Ustozim benazir hayot maktabi,
Gul singari nozik kamina ta’bi.
Gavjum davralardan soʻz ochmang zinhor,
Yolgʻizlik va uzlat koʻnglim matlabi.

Biz tavob qilarmiz siz bosgan izni,
Siz-chi, jazolaysiz, vo darigʻ, bizni.
Nahot bexabarsiz bu haqiqatdan –
Jazoga tortmaydi sud gunohsizni.

Jon olib, jon berish savdosi,
Bu savdo hech qachon pishmaydi; –
Dahshatli inqilob sadosi
Quturgan aygʻirday kishnaydi.

Zarra qiziqtirmas xarob ahvolim,
Oshkora sogʻinar hatto zavolim; –
Xohi nazmboz, xoh ilmli olim
Zolim maddohi ham aslida zolim.

Kechmasman haqiqat – asriy fanimdan,
Ketolmasman yiroq hech maskanimdan.
Koʻksin qalqon qilib asrar gʻanimdan
Tutinganim yaqin tugʻishganimdan.

Hamid, quloq tutgin qalbing sasiga,
Berilmagin iblis vasvasasiga.
Ikki olam baxtin chiqarma qoʻldan
Sen ham oʻxshab hayot arzandasiga.

Bilmadim, bu qanday bema’ni zamon,
Adolatsizligi bagʻrim qilar qon.
Talab qilar, yo Rab, muttasil har on,
Yalangʻochdan kiyim va ochlardan non.

Hayratga tushaman – yoqamda qoʻlim,
Hayotmi mazmundor va yoki oʻlim?
Zavolim mazmundor shubhasiz, doʻstlar,
Tangrining qoshiga boshlovchi yoʻlim.

Munosib emas u boʻlishga sardor,
Uni kutar, yo Rab, juda baland dor.
Qahriga uchragan Haq bilan xalqning,
Imonidan kechgan shaytonday gʻaddor.

Deyman bashar turmush tarziga qarab:
Nahotki tanazzul muqarrar, yo Rab.
Bir ota-onadan yaralgan garchi,
Dushman bir-biriga yahudiy-arab.

Qaysi yurtda toki gʻolib olomon,
Mustabidlar davron surar begumon.
Har zolim mustabid nafsin yoʻlida
Soʻqir olomonni qiladi qurbon.

Nasroniy dunyomi, arabiy dunyo,
Hayotiy dunyomi, adabiy dunyo?
Adabiy dunyoday, ayo doʻstlarim,
Koʻrmadim bezavol abadiy dunyo.

Koʻnglim xira qildi gardi hijroning,
Bagʻrimni qon qildi dardi hijroning.
Nahotki, lutfingga munosib emas
Ey pari, men kabi mardi hijroning?!

Men sizga aytayin haqqoniy naql:
Garchi mutafakkir, donishmand aql.
Otashin ishq dardi bilan oshiq qalb
Donishmand aqldan salmoqli-saqil.

Menda ham kitobiy tasavvur ustun,
Hamrohman kitoblar bilan kunu tun.
Armoni qolmasa, ne tong, odamzod,
Men kabi kitobga boʻlsa gar maftun.

Men ham koʻrdim, shukur, koʻp sanalarni,
Qancha motamlaru tantanalarni.
Armonim qolmas gar uygʻunlashtirsam
Falsafiy, adabiy an’analarni.

Najot istab qoʻling uzatgin, Hamid,
Vayrona yuraging tuzatgin, Hamid.
Savob ishlaringga katta yoʻl ochib,
Gunohlardan kechib kuzatgin, Hamid!

Bezorman va’dalar, bor ertagidan,
Qachon joy olarkan yerning tagidan?!
Farqi yoʻq iblisning yugurdagidan,
Doʻzaxda osilar kekirtagidan.

Yuragimga kirib olgan yovuz ruh,
Jismu jonim qilar beshafqat majruh.
YO Rab, oʻzing xalos qilgaysan lutfan,
Gunohkor zaminiy qismatdan makruh.

Kimni qargʻab, kimga la’nat aytayin,
Men bilan qasdlashar qismat atayin.
Tilloga topilmas gulday umrimni
Ishlarga sovurdim, evoh, betayin!

Portlashlar quyoshda – ta’siri yerda,
Hurlar koʻkda, omma basiri yerda.
Samoda Zuhro-yu, Choʻlponu Hilol,
Armonda biz kabi asiri yerda.

Ming bir zahmat bilan toliqqan palla,
Jismu joning orom istar baralla.
Miriqib uxlasang yosh bola kabi
Boshing uzra onang aytganday alla.

YO Rab, bandang bagʻrin oʻrtar ming tashvish,
Jabru jafolaru hasrat, suubat!
Bunchalar ham achchiq aziyat chekish,
Bunchalar ham ogʻir, evoh, uqubat?!

Odamzot hayotdan tolganday goʻyo,
Berk koʻchaga kirib qolganday goʻyo.
Evoh, andozani Tangridan emas,
Shaytoni laindan olganday goʻyo.

Manglayimga bitgan Tangri taolo,
Badiiy ijodga men ham mubtalo.
Nechun sevmay, doʻstlar, adabiyotni,
Falsafiy qarashlar sahni u a’lo.

Soyasi singari quyuq sadaning,
Afsuni singari katta va’daning.
Koshki boʻlsa mening ash’orlarim ham
Gultoji badiiy mushohadaning.

Hukumat uddalay olmas bir ishni,
Va lekin bizlardan kutar olqishni.
Gʻaflatda oʻtkazar yoz bilan qishni,
Odat qilib oldi xalqni shilishni.

Insoniy tafakkur islohga muhtoj,
Botiniy olamin tartiblash lozim.
Boshidan tushmasin toki oltin toj,
Toki olam qilsin qoshida ta’zim.

Talabchan she’rxonlar yolgʻiz umidi –
Nozik boʻlsin shoir badiiy didi.
Hech kimga yoqmaydi chiroyli, biroq
Muattar boʻlmasa gar gulning hidi.

Ijod ahlida ham bor tijoratchi,
Ijodkor emas u, balki gʻoratchi.
Bunday qalamkashlar oʻzgalar fikrin
Takrorlar toʻtidir bir naqoratchi.

Bahramand ijodiy zavq lazzatidan,
Aslo voz kechmasman xalq xizmatidan.
Umidvorman omma ehtiromi-yu
Devon e’tirofi ham izzatidan.

Mastman ijod zavqi bilan samoviy,
Zamin begona, men – jannatda moviy.
Sira ajab emas, bir kun meni ham
“Oʻzga sayyoralik!” desa gar roviy.

Qolib ketgan demang soyada,
Boʻlmasam ham yuksak qoyada;
Oʻz oʻrnim bor mening ham, shukur,
Ijtimoiy zinapoyada.

Zamon zayli qilar yurak-bagʻrim xun,
Hukmron telbalik, qiyomat, junun,
Ming bir jafo bilan adil qaddim nun –
Kuch hukmron joyda ojizdir qonun.

Zoʻr berar behuda ba’zan vahmga,
Rahm qilinmaydi kaltafahmga.
Inson hayotiga zomin boʻladi,
Agar qoʻyib bersang nogoh zahmga.

Badiiy ijodning mezoni katta,
Tugʻma iste’dodga muhtoj albatta.
Ma’qul kirmagani darvozasidan,
Bemahal tugʻilgan landovur, latta.

Betakror uygʻunlik goʻzallikka xos,
Uygʻunligi bois ortadi ixlos.
Uygʻunlik, tartibdan xoli har holat
Odam ensasini qotirar, xolos.

Falsafiy jarayon adabiy tanqid,
Falsafa yoʻq joyda tanqid ham boʻlmas.
Ehtimol, shu bois Belinskiyning
Falsafiy tanqidi barhayot, oʻlmas.

Asarlar juda koʻp badiiy sayoz,
Tanqiddan ham tuban aksari bayoz.
Goʻyo qor qoplagan dalaga oʻxshar,
Olam oppoq, biroq qaqshatar ayoz.

Gʻaribmi yo boshda bormi tojimiz,
Shohona asarlar biz muhtojimiz.
Hazrati Navoiy asarlariday
Asarlar adabiy ehtiyojimiz.

Bilarmisan inson mohiyatini,
Yaratgan Egamning ham niyatini?
Muhimi, odamzot boy bermasa bas,
Oru nomusi va hamiyatini.

Gʻunajin to koʻzin suzadi,
Arqonini buqa uzadi.
Bir lahzalik hirs gʻalayoni
Ham moda, ham narni buzadi.

Goʻzallik oniydir, hikmat bilan boy,
Lahzalik kamalak singari chiroy.
Qalbimiz toʻridan muqim olgan joy,
Bahor ham oʻtkinchi, atigi uch oy.

Bizlar ham ashaddiy kitobxonlardan,
Biz ham xizmatkori adabiyotning.
Soʻzsiz joy olganmiz gʻolib saflardan,
Gʻolib bayrogʻini tutib hayotning.

Ey Hamid, shoshilmay bergin e’tibor,
Ma’naviy boylik va moddiy boylik bor.
Moddiy boylik bilan halol, begʻubor,
Ma’naviy boylik ham shubhasiz darkor.

Kasalga chalinib yotmagin goʻrda,
Aziz joying boʻlsin hamisha toʻrda.
Buning uchun, doʻstim, hech kanda qilmay
Nonushtada aksar ichib yur xoʻrda.

Keksa odam uchun ogʻir xastalik,
Oybolta zarbidan yomon dastalik.
Zotan, bir oyogʻi boʻlsa ham toʻrda,
Evoh, bir oyogʻi hamisha goʻrda.

Chin dildan tilaysan, yor, xayrli kech,
Evoh, fikring chulgʻab olgan misli pech.
Dardi ishqing bagʻrim oʻrtar onchunon
Bilmasman halovat neligini hech!

“Ochofat – yeb toʻymas, haris va mechkay” ,
Yuho imonidan hattoki kechgay.
Tanimoq dargumon uni, vo darigʻ,
Faqat qiyomatda niqobin yechgay.

Sharaflar aytaman aziz otiga,
Azal duo ketgan nemis zotiga.
Nainki ibratli hayotin tarzi,
E’tiqodim katta mahsulotiga.

Rahimjon : “Ongimiz qotib qolgan muz,
Boshimizda mangu fasli xazon – kuz”,
Deb xasta yuragim qilar ming pora,
Qalbim yarasiga separ achchiq tuz.

Dunyoda qargʻalgan bir qavm ham bor,
Begona shuhratu nomus hamda or.
Topgan savoblarim ketmasin bekor,
Ularning safiga qoʻshma, yo Sattor!

Doʻzax dahshatiga hattoki guvoh,
Dante ham juda koʻp sirlarni bilar.
YO Rab, aytishicha, boʻlgaysiz ogoh,
Doʻzaxga umidlar tashlab kirilar.

Dantening ash’ori hikmat bilan boy,
Doʻzaxiylar holi, aytishicha, voy.
Jahannam ichra bor, yo Olloh-Olloh,
Yalqov va pastkashlar uchun maxsus joy.

Ey Hamid, zoʻr kelsa qoʻrquv va gumon
Odamzot yaramas hech bitta korga.
Yoʻlingdan adashma, bir telbasimon,
Vahmu gumonlarga tushma bekorga.

YO Rab, ayt, oʻzimni men qanday tutay,
Jannat rohatini qandayin kutay?
Doʻzaxiy boʻlsa gar qadrdonlarim,
Ularni jannatda qanday unutay?

YO Rab, shoirona berding tasavvur,
Begona ham emas aqlu tafakkur.
Armonim yoʻq jannat umidi bilan,
Umidvor qilganing uchun tashakkur.

Ixlos-e’tiqodim ziyoda har dam,
Ustozlar ortidan chopdim dam-badam.
Mashhur boʻlmasam ham ularday, yo Rab,
Boʻlsam bas imoni mustahkam odam.

O, ustoz Oripov , o, piri komil,
Ustozni e’zozlash asriy taomil.
Shoir boʻlishimga shubhasiz, zotan,
Ming rahmat, oʻzingiz boʻlgansiz omil.

Yashadim bearmon, shukur, sarsari,
Yaraldi hayotim shonli asari.
Nihoyat talpinar jonim umidvor,
“Ruhlarning abadiy maskani sari” .

Hayot deganlari besh kunlik safar,
Bu safar ichra bas, quchgaysan zafar:
“Donish va muhabbat, nomus-or ila
Yasha qanoatda, doim muzaffar” .

Buqa deb oʻylaganing tirriq buzoq boʻlmasin,
Yaqin deb oʻylaganing togʻday uzoq boʻlmasin.
Har uchragan luqmaga tashlanma ochkoʻz kabi,
Seni ovlash uchun u domu tuzoq boʻlmasin.

Ixlosim oz emas joʻshqin hayotga,
She’ru abyot bilan adabiyotga.
Va lekin bor mehrim berganman, ne baxt,
Tangri taologa, ilohiyotga.

Gar olis Xitoyning Qashqaridasan,
Demam: Yuragimdan tashqaridasan.
Nainki qalbimning eng qa’ridasan,
Ma’budday muqaddas minbaridasan.

Osh-qatiq boʻlmagin har omi bilan,
Ayniqsa, imonsiz haromi bilan.
Ikki olam baxtin qoʻlga kiritgin
Ilohiy olamning, ha, romi bilan.

Qurbonman boʻyningda dona xolingga,
La’li labingdagi asal-bolingga.
Shohday baxtiyor qil menday gadoni
Bir boʻsa berib men kabi lolingga.

“Haqiqat yoʻq yurtda shomu saharda,
Na ovloq ovul, na azim shaharda!”
Desam dedilarki: “Ajablanma hech,
Haqiqat xorijda olis safarda”.

Dahri dun hech keng emas, qafas kabi tor ekan,
Savdoga juda ham oʻch, mugʻombir attor ekan.
Tugʻishganlarni ham yov qilar bez sattor ekan,
Peshonamizda meros talashish ham bor ekan.

Ming bir zarbasidan telba hayotning,
Bezorman jabridan doʻstu yor, yotning.
Armonim yoʻq biroq, ming bora shukur.
Goʻzal olamida adabiyotning.

Ayo doʻstim, dardu gʻaming kam boʻlsin,
Yuraging metinday mustahkam boʻlsin.
Tangrining lutfidan umidvor boʻlsang,
Iymoning ham toza va mahkam boʻlsin.

Dard yomon qiynaydi, teshik top menga
Bir yoqqa qochayin, eshik top menga.
Vaqtga ayt, orqaga qaytsin bir lahza,
Menga tobut boʻlsin, beshik top menga .

Hamxona boʻlmasman neki begona,
Faqat ishq, goʻzallik qilgan devona.
Armonim qolmas hech kuyib kul boʻlsam,
Ishq alangasida misli parvona.

Bir zumda boʻlsaydim bir siqim tuproq,
Ogʻriqdan, azobdan boʻlardim yiroq.
Demagin, qariding, umring oz qoldi.
Betobning bir kuni ming yildan koʻproq .

Toʻgʻrilash dargumon egri taxtani,
Hech kimsa sovliqqa qoʻshmas axtani.
Itfe’l koʻngling xira qilar, azaldan
Tutun qoraytirar oppoq paxtani.

YO Rab, bari Oʻzing aytgan yoʻsin boʻldi,
Otam ekkan bor teraklar toʻsin boʻldi.
Ruhini shod qilish uchun oʻqiganim,
“Fotiha-yu”, “Ixlos” bilan “Yosin” boʻldi.

Ortda gar lochinday navqiron faslim,
To hamon Majnunday oshufta aslim.
To hamon bemorman ishq dardi bilan,
Goʻzallar qoshida taslimman, taslim!

Hamon sarmast qilar may-jomi ishqning,
Oyogʻu qoʻlimda ham domi ishqning.
Taqdirga tan bermay netay, vo darigʻ,
Dasturim – muqaddas nizomi ishqning.

Ogʻzimda yoʻq garchi deyarli tishim,
Keksaydim – hasratda oʻtar yoz-qishim.
Dardi ishq to hamon yolgʻiz tashvishim,
Gulxani ishq ichra oʻrtanmoq ishim.

YO Rab, qurboniman bomdodu shomni,
Peshinu asrday mast qilar jomni.
Alishmam davlati Qorunga hatto
Xufton, tahajjud baxsh etar oromni.

Qurilar toʻxtovsiz necha asrlar,
Ikki toifaga mansub xonalar:
Asilzodalarga saroy-qasrlar,
Omma uchun masjid va korxonalar .

Imoni mustahkam boʻlsang joʻmard er,
Sherga duch keldingmi, bas, darhol tan ber.
Tingla, koʻpni koʻrgan dono nelar der:
“Narmi yo modami, sher baribir – sher!”

Bir guli ra’noning quliman, quli,
Erta-yu kech vasfin kuylar bulbuli.
Bir armon oʻrtaydi yuragim, evoh,
Bahor tugamasdan soʻladi guli.

Ishqiy qonunlarga qilib rioya,
Ortingdan qolmayman misoli soya.
E’tibor bermasang ne gʻam, ey pari,
Seni sevishimning oʻzi kifoya.

Juft farishta bilan hamisha birga,
Kamina oʻxshayman tutqun, asirga.
Tutqunlar yuradi aksari doim
Bir juft soqchi bilan birgama-birga.

Ustoz mehri bilan shogird barq boʻlar,
Makoni goh Gʻarbu gohi Sharq boʻlar.
Ustozsiz barkamol boʻlishi gumon,
Boshqaruvsiz kema soʻzsiz gʻarq boʻlar.

Oʻrgandik samoda qushday uchishni,
Baliqlar singari suvda suzishni.
Oʻrgana olmadik biroq to hamon,
Aqlli insonday yerda yashashni.

Aqlim bilan koʻnglim kelisha olmas,
Aqlim “Odobli boʻl!” deyishdan tolmas.
Odobu axloqni oʻylamas koʻnglim –
Telbaday bir pari ortidan qolmas.

“Ayon qilmadi hech menga sirin ishq,
Bagʻrimni qon qildi bir yashirin ishq!”
Desam dedilarki: “Ajablanma hech
Azobu uqubat bilan shirin ishq”.

Oshufta yuragim eplay olmadim,
“Sevaman!”, “Sevaman!” deb hech tolmadim.
Hattoki bir bora boqmasa ham yor,
Sajdagohday koʻyin tark etolmadim.

Omonat berilgan menga bu jussa,
YO Rab, davom etsin besh kunlik qissa.
Nihoyat, koʻnglimda qolmasin zarra,
Shodlik “parda”siga burkangan gʻussa.

Aqlu tafakkurni peshlaydi nasr,
Nazm tarbiyalar inson tuygʻusin.
Nasr va nazmni qoʻsh qanot qilib
Tark qil halokatli gʻaflat uyqusin.

Masofa bepoyon mendan mengacha,
Barchasi noayon mendan mengacha.
Olam bor sirlari boʻlardi ayon,
Gar boʻlsa namoyon mendan mengacha.

Guvoh ona zamin, muazzam osmon,
Xilma-xil “…shunoslar” bisyor begumon.
Biroq bir hol qilar koʻngilni vayron,
Haqiqatshunosni topish dargumon.

Gar hajring yuragim qilichday tildi,
Zaharli nishtarday ming bor sanchildi.
Ne baxt, muhabbatim oshdi ming chandon,
Dardi hajring ishqim mukammal qildi.

Hamdamu hamxona ming bir gʻam bilan,
Bagʻrimda ming alam, koʻzda nam bilan.
Nechun dod solmayin, yo Olloh, Olloh,
Koʻnglim yorishmasa xira sham bilan.

YO Rab, mahv etmadi zamon girdobi,
Pand xam bergani yoʻq gʻaflatning xobi.
Ismi sharifimiz asrlar osha
Barhayot asraydi hayot kitobi.

Mehribon onasan ham gʻamxoʻr padar,
Tangrim, arosatda qilma darbadar.
Baxt bormi, Oʻzing ayt, mangulik qadar,
Abadiyat Senday goʻzal naqadar.

Yomon bilan yotmagin,
Erta turib aytmagin.
Yaxshi bilan hattoki
Olis yoʻldan qaytmagin.

Siyosat va mafkura quli,
Boʻlsa agar ash’or bulbuli,
Doʻnar soʻzsiz sassiq alafga
Ijodining tar atirguli.

Erk ber, Hamid, xayol yuksak parvoziga,
Sen ham doʻngin haqiqatning sarboziga.
Noil boʻlay desang xalqning e’zoziga
Aylantirgin soʻzni vijdon ovoziga.

Ginam yoʻq aqlli, sogʻ insonlardan,
Ojizlar bilan bor pahlavonlardan.
Vo darigʻ, kamina bir kam dunyoda,
Bezorman ma’naviy nogironlardan.

Erkinlik istasang, qanoatli boʻl,
Qul kabi har kimga egmagin boshing.
Hotamning minnatli ne’matidan moʻl,
Afzal qotgan nonu beminnat oshing.

Oʻzga zamon keldi va oʻzga davron,
Lekin oʻzgarmadi sira ham inson.
Odamzod to hamon bimisli nodon,
Nafs bilan hirsining hukmida hamon.

Ey, maddoh, sen xalqning ongin soʻldirding,
Ishonchu orzusin – tongin oʻldirding.
Haq soʻzni aytganlar zindonda, evoh,
Sen koʻksing medallar bilan toʻldirding .

Yomon xodim goʻyo hayvon, boʻl ogoh,
Erk bersang, koʻnglingni vayron qiladi.
Hayvonning boshini boʻsh qoʻysang nogoh,
Butun ekinzorni payhon qiladi .

Qalban maydalashma, aqlan adashma,
Sira ham boʻlmagin nafsing qurboni.
Imon-e’tiqoding mustahkam qilib,
Har ikki olamning boʻlgin sultoni.

Hijroning zulmidan ozod qil kelib,
Sogʻingan koʻnglimni obod qil kelib.
Ey yor, bagʻrim vayron gʻam kulbasida,
Baxtu iqbol qasrin bunyod qil kelib.

Ummonning ustini yopish dargumon,
Xayol kabi shitob chopish dargumon.
Dunyoda yana bir shu ish dargumon,
Tamasiz odamni topish dargumon.

Javohir, gavharmiz durdan yaralgan,
Goʻzal farishtamiz hurdan yaralgan.
Aslimizni xoku turob demang hech,
Munavvar siymomiz nurdan yaralgan.

Qay tomon boqmayin sen koʻrinasan,
Butun dunyo bilan teng koʻrinasan.
Nainki bor dunyo bilan barobar
Butun olamdan ham keng koʻrinasan.

Boy boʻlsa odamning ruhoniyati,
Mos ravishda goʻzal madaniyati.
Zotan, fe’l-atvoru xulqi yaxshining
Soʻzsiz yaxshi boʻlar har bir niyati.

Ta’kidlar zamonlar aziz-izomi:
“Dunyo buyuk nizom va intizomi,
Azaldan muqaddas oila ham, bas,
Uning qadrin faqat bilmas haromi”.

Chumchuqni qarchigʻay, qargʻani bulbul,
Qirchangʻini esa demang hech duldul.
Oʻziga axtatar yangi xoʻjayin
Tangri lutfi bilan ozod boʻlsa qul.

Bozorni qizitar soʻzamol dallol,
Uning topgan puli ham qisman halol.
Haqiqat deb boʻlmas hamma gaplarin
Aksariyat yolgʻon soʻzlar bemalol.

Adabiyot ishi, bas, qismat ishi,
Haq va haqiqatu shijoat ishi.
Adolatsiz qattol davron ichra ham
Faqat adolatga itoat ishi.

Ne gʻam, gar dun bisyor jabru jafosi,
Ne gʻam, gar yolgʻonlar nihoyasi yoʻq.
Ne baxt, nihoyat haq yorim vafosi,
Nihoyat men undan, yo Rab, koʻnglim toʻq.

Bizlar uchun vatan bor kurai arz,
Muqaddas bu vatan oldidagi qarz.
Koʻzimiz oqu va qorasi zamin –
Koʻz qorachigʻiday asrashimiz farz.

Zamin bamisoli samoviy kema,
“Boshida balolar behisob” dema.
Qiyomatga qadar ming bir balodan,
Tangri Oʻzi asrar, gʻamini yema.

Yiroq boʻl xushomad, yaltoqlanishdan,
Vijdoningga xilof qabih har ishdan.
Haqiqat oldida dovdirama hech,
Hazar qil, hazar qil harom-harishdan.

Tangri bandalarin benuqson dema,
Itfe’lga yoʻliqib pushaymon yema.
Aksari bandalar jumboq, ichida
Nimalar borligi noma’lum kema.

Tuzogʻi mustahkam nafsu havoning,
Shuhratparastlikday sayoz da’voning.
Va lekin to hamon bir kam dunyoda
Talabgori bisyor jannat – ma’voning.

Ibrohim Haqqul kim, ayo yoronlar,
Haq va haqiqatning til-zaboni u.
Arziydi fidosi boʻlsa gar jonlar,
Ma’rifat, tafakkur pahlavoni u.

Hayot qilar dema baxtli-mas’uda,
Umrim oʻtar dema aslo osuda.
Oʻqtin-oʻqtin bagʻring qon qilar, yo Rab,
Obu oshi zahar dunyo farsuda .

YO Rab, misni aslo oltin demanglar,
Nodonni donodan oldin demanglar.
Gʻayrat qilay toki hayot ekanman,
Meni yoʻldan urib: “Ol tin!” demanglar.

Butun olam bir yon, yor vasli bir yon,
Uch fasl bir yonu yoz fasli bir yon.
Bir yon turfa dinu turfa e’tiqod,
Dini islom, muslim bor nasli bir yon.

Dahri dun ortidan chopma hech qachon,
Dunyo chopsin sening ortingdan doim.
Yoʻldan urib xarob qilmasin shayton,
Azizu mukarram qilsin Xudoyim.

Sultonmurod Olim ma’naviy pirim,
Ma’rifat ummoni qalbi va ruhi.
Tangriga beadad shukur, mening ham
Ustozimga bisyor ezgu ta’sirim.

Soʻzsiz zolimona shoh-sultonlikdan,
Odil an’anaviy hukmronlik soz.
Hatto odilona hukmronlikdan
Ilohiy ma’naviy hukmronlik soz.

Tebratdim adolat beshiklarini,
Ochdim ma’rifat, haq eshiklarini.
Vo darigʻ, yana ham koʻpaytirdim men,
Armonli koʻnglimning teshiklarini.

Hayot zarbalari davo, yo Xudo,
Boʻroni hayotbaxsh navo, yo Xudo.
Qora qismatimiz doʻzaxdan battar,
Firdavs bogʻi kabi mavo, yo Xudo!

Ruxsat ber goh sevib erkalashimga,
E’tiroz bildirib, tegma gʻashimga.
Sha’ningni ulugʻlab aytarkanman soʻz
Farishtalar “Omin!” der alqashimga.

Dunyoda koʻp juda ma’lumotlar ham,
Turfa nazariya, ta’limotlar ham.
Adashma tanlashda, zotan juda koʻp
Toʻgʻri yoʻl koʻrsatar oqil zotlar ham.

Haq deya hech qachon unutma xalqni,
Xalqni deb Haqni ham unutma zinhor.
Egningdan qoʻyma hech xizrvash dalqni,
Hech kimdan marhamat ham kutma zinhor.

Hamid, muhtoj boʻlsang shifo-davoga,
Zoʻr berma quruq soʻz bilan da’voga.
Hol bilan ma’noga bergin e’tibor
Yetishni istasang jannat – ma’voga.

Ogoh boʻl zamona ahmoqlaridan,
Odimla hushyorlik soʻqmoqlaridan.
Shunda omon qolsang hech ajab emas,
Tana-yu malomat toʻqmoqlaridan.

Komil inson, sodiq orifi billoh,
Ilohiy iroda sohibi valiy.
Shaksiz chin doʻstim deb sevadi Olloh,
Ilohiy iltifot vohibi valiy.

Haq bilan haqiqat mulkidir talant,
Haq va haqiqatsiz kulkidir talant.
Haq va haqiqatga xiyonat qilsa,
Ayyoru mugʻombir tulkidir “talant”.

Insoniy, ijodiy taqdiri uygʻun,
Qalam ahlin topish aksar dargumon.
Ijodiy komillik yoʻlida tuygʻun,
Insoniylik ba’zan qilinar qurbon.

Ustoz Haqqul bilan magʻiz va poʻstman,
Saboqlari bois bekamu koʻstman.
Aqlga sigʻmaydi va lekin bor gap
Gʻanimi V. Rahmon bilan ham doʻstman .

Ka’ba kabi aziz uyim, har xonam,
Bu uyda yashagan mehribon onam.
Onamday yashasin salkam toʻqson yil
Xonadonim ichra har bir hamxonam.

TUYUQLAR

“Omin” ikki soʻzdan iborat – “om”, “in”,
Uni desa boʻlar hattoki: “O, min!”
Ilohim, shoirlar mendan keyin ham,
Men kabi tuyuqlar yozsinlar, omin.

Abdunabi yurtin Olot deydilar,
Olotda juda koʻp ol ot deydilar.
Olotga borsangiz xalqi Hotamday
Bosh egib: “Sovgʻaga ol ot!” deydilar.


“Oʻtish”da qarangki, ikki soʻz – “oʻt”, “ish”,
Uni desa boʻlar hattoki: “Oʻ, tish!”
Aziz birodarlar, xullasi kalom,
Tuyuq yozish uchun juda mos – “oʻtish”.

Demam: ishq daryosin kecha olmadim,
Men sendan sira ham kecha olmadim.
Poyingdan boshimni kun boʻyi hatto,
Hattoki eng uzun kecha olmadim.

Koʻrkamlar ichra sen juda koʻrkam,
Bu dunyoda garchi koʻzlari koʻr kam.
Ey yor, farishtaday koʻrkam jamoling,
Darhol payqaydigan odamlar koʻr, kam.

Befarq qoldirmasin poklanishday ish,
Poklanish ham goʻyo qayta tugʻilish.
Nasib qilsin qayta-qayta tugʻilib,
Kamolot choʻqqisi uzra tugʻ ilish.

Ayrim ayollar gar boʻlsa ham otin,
Tilga olging kelmas sira ham otin.
Turli bahonalar bilan duch kelgan
Odamning sira ham tindirmas otin.

33

(Tashriflar: umumiy 19, bugungi 1)

Izoh qoldiring