Alisher Navoiy. Layli va Majnun. Doston asosida audiokitob va radiospektakl & Dilnavoz Yusupova. Doston haqida

layli va Majnun

«Лайли ва Мажнун» ҳақидаги қисса араб халқлари орасида кенг тарқалгани ва ғоят машҳур бўлгани ҳақида академик И. Ю, Крачковский шундай ёзган эди: «Шарқда Лайли ва Мажнун Ғарбдаги Ромео ва Жульеттага нисбатан машҳурроқдир».
Ибн Қутайба, Ал-Жоҳиз, Абу Бакр ал-Волибий ва бошқа араб олимларининг асарларида Лайли ва Мажнун ҳақидаги турли-туман ривоятлар берилади. Бадиий адабиётга келганда Низомий Ганжавий, Хусрав Деҳлавий, Ашраф, Жомий, Амир Шайхим Суҳайлий қаламига мансуб достонлар яратилди. Туркий тилда эса Гулшаҳрий, Ошиқ Пошо, Шаҳидий каби шоирлар Лайли ва Мажнун орасидаги ишқ саргузаштлари ҳақида ўз достонларида айрим парчалар бердиларки, «бу парчалар Лайли ва Мажнун афсонасининг туркий тилдаги дастлабки куртаклари сифатида аҳамиятлидир» (Т. Аҳмедов. Алишер Навоийнинг «Лайли ва Мажнун» достони. Т, «Фан», 1970, 29-6).
«Лайли ва Мажнун» Алишер Навоий «Хамса»сининг учинчи достони бўлиб, 1484 йилда ёзилган. Достоннинг кириш бобларидан бирида Навоий анъанани давом эттириб, бу мавзуда асар ёзган салафларини чуқур ҳурмат ва эҳтиром билан тилга олади. Улардан фарқли ўлароқ асарини туркийда ёзганини алоҳида таъкидлайди.
Навоий Низомийнинг достонини «қалъа»га, Деҳлавийникини яхши безакли «қаср»га ўхшатиб, ўзининг достонини эса «қалъа» ва «қаср» атрофидаги шаҳар ва боғларга қиёс этади. Шоир ўз асарини «Фироқнома», «Номаи дард» деб ҳам атайди.
«Бу достоннинг асосий ғояси ҳам, қаҳрамонлари ҳам, сюжети ҳам Низомийда қандай бўлса, Хусрав Деҳлавий, Жомий, Навоий, Фузулий ва бошқаларда ҳам шундайдир. Шунга қарамай, бу авторларнинг ҳаммаси оригинал асар ёзган. Чунки бу қиссани ҳар қайси санъаткор ўзи яшаган тарихий шароитдан келиб чиқиб, ўз индивидуал стили ва шоирлик темпераменти билан куйлаган» (Қаранг: А. Ҳайитметов. Навоийнинг ижодий методи масалалари, Т., 1963, 117-6.).

099

Радиоспектакл Ўзбекистон радиоси томонидан  Огаҳий номидаги мусиқали драма театри спектакли асосида қайта ёзиб тайёрлаган
Ёзиб олинган вақти: 2004
Asarni O’zbekiston radiosi Ogahiy nomidagi Xorazm viloyat musiqali drama teatri spektakli asosida qayta yozib tayyorlagan
Yozib olingan vaqti: 2004
Радиоспектаклнинг аудио нусхасини юклаб олинг — Radiospektaklning audio nusxasini yuklab oling

 

Дилнавоз Юсупова
«ЛАЙЛИ ВА МАЖНУН» ДОСТОНИНИНГ
ҒОЯВИЙ-БАДИИЙ ХУСУСИЯТЛАРИ

06
065Яқин ва Ўрта Шарқ халқлари адабиётида “Лайли ва Мажнун” мавзусидай кенг тарқалган бошқа бир ишқ қиссасини топиш қийин. Мана ўн уч асрдирки, ушбу мавзуда адабиёт оламида шеър ва достонлар битилиб келади. Ушбу қиссанинг келиб чиқиш манбаи қадим араблар ҳаёти билан боғлиқ воқеаларга бориб тақалади. Айрим араб манбаларининг маълумот беришича, Мажнун тарихий шахс бўлиб, Шимолий Арабистондаги Бани Омир қабиласига мансуб бўлган. Унинг исми манбаларда Қайс ибн Мулавваҳ, Маҳдий ибн Муод, ал-Ақра ва баъзан ал-Буҳтурий ибн ал-Жаъд тарзида келтирилади. Мажнун ўз қабиласидан Лайли исмли қизни севиб, унга бағишлаб ажойиб шеърлар тўқиган. Унинг шеърлари қабиладошлари ва бошқа қабила кишилари орасида кенг тарқалганлиги ҳақида Ибн Қутайбанинг “Китобу-ш-шеър ва-ш-шуаро” асарида маълумотлар келтирилади. Лекин шу билан бирга айрим тарихчилар Мажнун тарихий шахс эмас, унинг номи мажозий, мавжуд шеърлар ўз амакисининг қизини севиб қолган умавий бир йигитнинг шеърлари, у шеърларида Мажнун тахаллусини қўллаган деб айтадилар. Ҳар ҳолда нима бўлганда ҳам VII асрнинг иккинчи ярмидан бошлаб араб шеъриятида Мажнун тахаллуси билан ишқ мавзусида ёзилган ғамгин шеърлар пайдо бўлган.

Бадиий адабиётда бу қисса достон шаклида илк бор Низомий Ганжавий томонидан вужудга келди. Кейинчалик форсий тилда Амир Хусрав Деҳлавий, Ашраф Мароғий, Абдураҳмон Жомий, Амир Шайхим Суҳайлий, туркий тилда Гулшаҳрий, Ошиқ Пошшо, Шаҳидий, Фузулий каби шоирлар бу достонга жавоб ёздилар.

Алишер Навоийнинг “Лайли ва Мажнун” достони 38 боб, 3623 байтдан иборат. Шундан муқаддима 9 бобни ўз ичига олади. Достон анъанавий ҳамд – Аллоҳнинг мадҳи билан бошланади. Унда шоир оламнинг яратилиши, тун, кун, ой, қуёш, юлдузларнинг, йил фасллари ва улардаги табиатнинг ўзига хос жилолари, инсоннинг табиат ичида яратилиши, йўқдан бор, бордан йўқ бўлиши – буларнинг ҳаммаси Аллоҳнинг беқиёс қудрати ва улуғлигининг ифодаси эканини таъкидлаб, унга ҳамду санолар ўқийди. Навоий бобда ғоят усталик билан Аллоҳнинг ердаги тажаллиси тасвирини ушбу ёзилаётган достони ғояси билан боғлиқ ҳолда баён қилади. Яратувчининг ҳар ердаги тажаллиси жаҳонда Лайли бўлиб кўринади, жилва қилади, унинг бу хусусияти эса яратилганларни Мажнун қилишдан иборатдир:

Эй ҳар сориким, қилиб тажалли,
Ул мазҳар ўлуб жаҳонда Лайли.

Эй оники Лайли айлаб отин,
Мажнун қилмоқ қилиб сифотин.

Иккинчи боб Муножотни ўз ичига олади. Мазкур бобда Навоий Аллоҳга мурожаат қилиб, уни борлиқни яратган ягона ва олий зот деб деб атайди ва ўз гуноҳларини, хатоларини кечиришни илтижо қилади. Шоир достонни ёзишга киришар экан, Худодан ўзига мадад ва кўмак сўрайди:

Ё Раб, эшигингда ул гадомен,
Ким, боштин аёққача хатомен.

Мушкум бу хатода бўлди кофур,
Кофур ила мушкум ўлди бенур…

Боқ дарду малолатимға, ё Раб,
Раҳм айла бу ҳолатимға, ё Раб…

Шукрунгға тилимни қойил айла,
Саждангга бошимни мойил айла…

Бўл роҳнамун манго ул ишга,
Ким, бўлса санга ризо ул ишга…

Достоннинг 3-боби Муҳаммад пайғамбар (с.а.в) мадҳига бағишланган. Бу бобда Навоий Муҳаммад пайғамбар (с.а.в)ни рисолат сипеҳри (пайғабарлик осмони)нинг қуёши деб атаб, Одам Атони унинг дарахтидаги мевага ўхшатади. Китобот санъати воситасида пайғамбарлик муҳри – ҳотамнинг “ﺍ” – “алиф” ва “ﺖ” – “те”сида унинг оти яширинганини айтади:

Ул муҳри хутути васфи зотинг,
Хотам “алиф”ию “те”си отинг.

Навоий наътни Пайғамбар ва унинг оиласига юз минг салавоту васфлар айтиш билан якунлайди.

4-боб Меърож туни таърифига бағишланган. Навоий меърож тунини таърифлар экан, бу туннинг рангини тоза мушк рангига ўхшатиб, унинг ҳар бир юлдузига қуёш рашк этади деб ёзади:

Ким ранги эди чу мушки ноби,
Ҳар юлдузи рашки офтоби.

Навоий Муҳаммад пайғамбар (с.а.в.)нинг Буроқ отига миниб кўкка кўтарилишини ташхис санъати воситасида баён қилар экан, сайёралар, юлдузлар, ўн икки буржларнинг номларинигина эмас, уларнинг хусусиятларини ҳам кўзда тутиб, Меърож тунининг мўъжизавий ҳолатини тасвирлайди. Шоирнинг ёзишича, пайғамбар Оллоҳнинг ҳузурига ой бўлиб бориб, қуёш бўлиб қайтди, гавҳар бўлиб бориб, Уммон денгизига айланиб келди:

Ой бордию келди меҳри рахшон,
Дур бордию келди баҳри Уммон.

Достоннинг 5-боби сўз таърифи, Низомий Ганжавий ва Амир Хусрав Деҳлавий мадҳини ўз ичига олади. Навоий дастлаб сўзга таъриф берар экан, уни энг ажойиб гавҳар, мавж урган денгизга ўхшатади:

Эй сўз, не бало ажаб гуҳарсен,
Гавҳар неки, баҳру мавжварсен…

Айтиб совумас тарона сен сен,
Олиб қурумас хизона сен сен.

Низомий Ганжавий мадҳида талмеҳ санъатининг етакчилик қилишини кузатиш мумкин. У фазилатда Турдаги Мусо, қаноатда Қофдаги Анқога ўхшатилади:
Ҳам Тури фазилат узра Мусо,
Ҳам Қофи қаноат узра Анқо.

У Ганжада ганж (хазина)дек яшириниб, беш ганж (“Хамса”)ни нишон қилиб кетди:

Ул Ганжада ганждек ниҳони,
Беш ганж қўйуб вале нишони.

Бобда Деҳлавий соҳири Ҳинд (ҳинд сеҳргари) таърифи остида келтирилиб, у яратган асарлар фитнагарликда Кашмир ўлкасидек бўлди дейилади:

Кўргач бу тилисм соҳири Ҳинд,
Жодулиғ ишида моҳири Ҳинд…

Ҳар сафҳаи назми гоҳи таҳрир,
Фитна аро бир саводи Кашмир.

6-боб Мавлоно Нуриддин Абдураҳмон Жомий мадҳидадир. Навоий Жомий исмидаги “нур” сўзига алоҳида урғу бериб, унинг оти ҳам, зоти ҳам “нуру-н-ало нур”дир дейди:

Сочиб лақаби жаҳон аро нур,
Зоти била нурун ало-нур.

Навоий бу ўринда Жомий ҳали тўлалагича “Хамса” яратмаган бўлса-да (Жомий бешлиги 1481-85 йилларда яратилган, бу вақтга келиб, Жомий бешлигидаги фақат 3 достон ёзиб тугалланган эди), лекин ўзининг беш хазинаси, яъни “Силсилату-з-заҳаб”, “Туҳфату-л-аҳрор”, “Субҳату-л-аброр”, “Аҳсану-л-қисас” (“Юсуф ва Зулайҳо”) достонлари ва “Девон”и билан беш хазинага муносиб жавоб айтганлигини таъкидлайди.

Достоннинг 7-боби замона ҳукмдори Султон Ҳусайн Бойқарога бағишланган. Навоий Ҳусайн Бойқарони шариатнинг ҳимоячиси, адолатпарвар, саховатпеша, бунёдкор шоҳ, фиқҳ илмида Абу Ҳанифа сингари юксак даражага эга шахс сифатида мадҳ қилади. Шоирнинг ёзишича, у қиличи билан шерни маҳв этишдек қудратга эга бўлса-да, чумолига шикаст етса кўз ёшини тиёлмайдиган, шоҳлар орасидаги ўрни фалак юксаклигида бўлгани ҳолда дарвешлар олдида тупроқдек хокисор подшоҳдир:

Шер узра қиличи барқ чоқиб,
Мўр ўлса шикаста ёши оқиб.

Дарвеш десам улус уза шоҳ,
Шоҳи дарвеш боракаллоҳ.

8-боб шаҳзода Бадиуззамон таърифидадир. Навоий шаҳзоданинг исми “замонасининг гўзали, нодири” эканлигига ишора қилиб, шундай ёзади:

Гар оти ўлуб замон бадии,
Зоти келиб инсу жон бадии.

Аллоҳ, Аллоҳ, не от эрур бу,
Не поку хужаста зот эрур бу.

Бобда Бадиуззамоннинг адолати, саховати билан бирга қаҳрига ҳам алоҳида таъриф берилади:

Адли ёрутуб жаҳонни жовид,
Ул адл бошида айни хуршед.

Чун қаҳри шарори кўкка рожиъ
Ул шин уза нуқта Насри Воқиъ.

Достоннинг 9-боби тун таърифига бағишланган. Боб муайян маънода муқаддима билан асоси й қисмни боғловчи кўприк воситасини ўтайди. Бобда шоирнинг қоронғи тунда хаёл отига миниб, сайрга чиқиш тасвири берилган. Ишқ водийсига етганда от оқсоқланиб, йўлда давом этолмай қолади. Ёмғир, бўрон аралаш момақалдироқ гулдураб, чақин чақади. Чақин ёруғида шоир саксовулдай тахланиб ётган инсон суяклари, ваҳший ҳайвонларни кўради. Н.Комиловнинг “Тасаввуф” китобида ёзилишича, бу тасвирларнинг ҳаммасида муайян рамз бор. Бу тун ҳажр туни, бу водий эса ишқ водийси, ваҳший ҳайвонлар ошиққа хуруж этган бало-офатлар, суяклар ишқ қурбонларидан нишона. Ўз асли, Илоҳдан ажралган мусофир, ғариб руҳ Мажнун шу водийда якка ўзи бошини эгиб ўтирибди. Шу ўринда иккита ташбеҳ қўлланилганлигини кўрамиз. Қоронғи тунда бирин-кетин чақмоқ чақиб, унинг ёруғида қабилалар кўзга ташланади, шунда шоир тунни Лайлининг сочига, чақмоқни эса Лайли юзининг очилишига ўхшатади:

Андоқки қилиб карашма майли,
Зулф ичра жамолин очса Лайли.

Лайли юзи бу ўринда илоҳий нур манбаи, узун сочлари – моддий дунё, фироқ тузоқлари, (“Лайли” сўзининг ўзи ҳам тун маъносини билдиради), ана шу нур манбаининг чақмоқлари Мажнун қалби ва вужудидан жой олган. Иккинчи ташбеҳ: Навоий ишқ водийсида “нори айман” (шохлари шуълаланиб турган дарахт)ни кўради. Қисса бошланиб, Лайли ва Мажнуннинг биринчи учрашуви тасвирланганда шоир шу ташбеҳни такрорлаб, Мажнунни худди шу шуълали дарахт қиёфасида чизади, яъни Лайли юзининг шуъласидан Мажнун қалби алангаланиб кетади. “Нори айман” аслида Қуръондаги Мусо ҳикоясига ишорадир. Мусо алайҳиссалом Аллоҳга юзингни кўрсат деб илтижо қилганларида, Аллоҳ бир учқунни Тур тоғи томон йўналтиради. Тур тоғи парчаланиб, қум ҳолига келади, Айман водийси эса ёришиб кетиб, ундаги дарахтлар машъаладай порлайди. Аллоҳ ишқи мана шундай қудратга эга.

10- бобдан достоннинг асосий қисми бошланади. Бани Омир қабиласида узоқ кутилган фарзанд Қайс дунёга келади. Қайснинг туғилиши, ўсиши тасвирида ҳам илоҳий тақдир сезилиб туради. Туғилгандан ишқ олови билан йўғрилган Қайс ўтга талпинади:

Ўт кўрсаки майл этиб ниҳоний,
Ишқ ўти тасаввур айлаб они.

Уни 4-5 ёшларида Лайли қабиласига ўқишга берадилар. Баҳор кунларининг бирида Лайли билан боғ сайрида учрашиб қолган Қайс уни кўриб ҳушини йўқотади. Навоий бу ўринда Лайлининг ҳусни гулзорни чароғон қилиб юборди ва гулзордаги бир ниҳол (Қайс)ни хазон этди деб ёзади:

Шод ўлди жамолидин дабистон,
Андоқки баҳордин гулистон.

Лекин бу баҳори зиндагоний,
Бир нахлни айлади хазоний.

Тасаввуф таълимотига кўра, гулистон дарвешнинг руҳияти, уни Ҳақ ишқи эгаллаб олади ва у бетоқатланиб, ҳушини йўқотади. Шу тарзда мажзуби солик (Ҳақдан жазба етган, устози ҳам, пири ҳам Ишқ бўлган, мақомларни эгалламасдан туриб, ҳол мартабасига эришган ошиқ)нинг саргузаштлари бошланади. Қайс шу тариқа Лайлини ҳар кўрганида ҳушидан кетади. Халқ орасида “Мажнун” лақаби билан овоза бўлади:

«Лайли, Лайли!» – дебон чекиб ун,
Эл деб, «Мажнундур, ушбу мажнун!»

Мажнуннинг ота-онаси уни Лайлига уйлантириш учун совчи юборадилар. Лекин Лайлининг отаси қизини ақл-ҳушдан бегона бир “девона”га беришдан ор қилади ва Мажнуннинг Лайли қабиласига келишини таъқиқлаб қўяди. Мажнуннинг отаси қабиладошлари билан маслаҳатлашиб, Қайсни занжирбанд қилади. Лекин ишқ оташи таъсиридан занжир узилиб, Мажнун уйидан чиқиб кетади. У бедард қабиладошларини ҳам, яқинларини ҳам, умуман жамиятни унутиш даражасига боради, зеро бу ҳолат ҳақиқий ошиқ учун хос хусусиятдир:

Ўз отию қавму хайли оти
Йўқ ёдида, ғайри Лайли оти.

Тасаввуфда бу ҳолат “тафрид” (ёлғизланиш) деб атади. Ошиқ шундай бир ҳол мартабасини эгаллайдики, яқинларидан, умуман инсонлардан безор бўлади; яккаликни, ёлғизликни қўмсайди. Ёлғизланиш дилнинг Ҳаққа юзланиши учун имкон яратади.

Қайснинг отаси ўғлининг дардига шифо бўлади деган умидда ҳаж муносабати билан Каъба зиёратига олиб боради. Қариндошлар Қайс Каъбани тавоф этса, аҳволи яхшиланади деб умид қиладилар. Лекин Мажнун Аллоҳга муножот қилиб, Лайли ишқини кўнглига мустаҳкамроқ жо этишини сўрайди. Мазкур лавҳа достоннинг энг таъсирчан ўринларидан бири бўлиб, қирқ уч байтдан иборат. Бу ўзига хос “муножотнома”да йигирма тўрт ўринда “ишқ” сўзидан фойдаланилган. Бу тасодифий эмас, албатта. Навоий ушбу сўзни турли поэтик унсурлар ва ритмик воситалар билан уйғунликда қўллаб, ритмик оҳангнинг турли-туман жилваланишларига эришади.

Дастлаб ишқ ўти билан жаҳонни ёндирган “ҳакими доно”га сокин мурожаат билан бошланган мазкур муножот аста-секин тантанавор оҳанг касб эта боради ва бунда “ишқ” сўзининг ритмик зарб (мантиқий урғу асосига қурилган, ижодкор айтмоқчи бўлган фикр ёки ифодаламоқчи бўлган кучли ҳис-туйғуни ўзида акс эттирувчи ритмик бирлик) даражасига кўтарилганлиги муҳим омил бўлиб хизмат қилади:

Чек айнима ишқ тўтиёсин,
Ур қалбима ишқ кимиёсин!

Мазкур байтда “ишқ” сўзи ҳожиб вазифасида келган бўлиб, байт мисраларидаги ҳар бир сўзнинг ўзаро тенг устунлар асосида жойлашиши ва бунинг натижасида муайян ритмик паузанинг қўлланилганлиги оҳангнинг жозибадорлигини таъминлаган.

Кейинги байтда “ишқ” сўзи “эт” кўмакчи феъли билан бирикиб, радиф вазифасида келган ва энди ритмик зарб радиф билан бирлик касб этган:

Кўнглумга фазо ҳарими ишқ эт,
Жонимға ғизо насими ишқ эт!

Мажнун ўз муножотида ишқни шу тариқа улуғлар экан, ундан ишқ ва Лайлини унутишни сўраган кишиларга нисбатан ачиниш ҳисларини намоён қилади ва ҳатто тангридан уларни афв этишини сўрайди:

Аллоҳ-аллоҳ, бу не сўз ўлғай,
Ул қавмға тенгри узр қўлғай.

“Тасаввуф” китобида келтирилишича, Каъба зиёрати лавҳаси, тасаввуф аҳлининг ҳар қандай суратлар, тимсолларга сиғинишни инкор этишларига ишорадир. Яъни, Илоҳнинг ўзига ошиқ бўлган, фақат Уни деб ёнган кишига бу ишлар ортиқчадир.

Мажнуннинг отаси ўғлини уйга қайтариб олиб келади ва у яна саҳрога чиқиб кетади. Саҳрода у овга чиққан лашкарбоши Навфални кўриб қолади. Навфал ҳам бир вақтлар ишқ дардига учрагани учун Мажнуннинг қалбини тушунади, унга раҳми келади:

Навфал дағи ишқ кўрган эди,
Ғам дашти аро югурган эрди.

Навфал ишқ дардидан хабардор бўлса-да, лекин Мажнун даражасига кўтарила олмаган, унинг сулукдаги мақоми маълум бир босқичга етгандан кейин тўхтаб қолганлигини кўрамиз. Шу сабабли у Мажнунни Лайлига уйлантириш билан унинг дардига малҳам топиш мумкин деб ўйлайли ва Лайлига совчи юборади. Лекин Лайлининг отаси рози бўлмагач, уруш очади. Лайлининг отаси урушда енгилишини сезиб, қизини ўлдиришга қасд қилади. Бу ҳолат Мажнунга туш орқали аён бўлгач, Навфалдан урушни тўхташини сўрайди. Навфал Мажнун учун яна бир чора воситаси сифатида ўз қизини Мажнунга беришга қарор қилади. Лайлини эса Бани Асад қабиласининг бошлиғи Ибн Саломга унаштирадилар. Навфалнинг қизи бошқа инсонни севишини айтиб, Мажнунга ака-сингил бўлишни таклиф қилади. Ибн Саломнинг эса қуянчиқ (тутқаноқ) касали қўзғаб, беҳуш йиқилади. Лайли ва Мажнун ишқ даштида учрашадилар.

Лайли бу дунёдан кетиш фурсати яқинлашганини сезиб, онасига Мажнун келса, уни ҳузурига киритишларини васият қилади. Мажнун Лайлининг бу дунёдан кетаётганини илоҳий бир куч билан сезиб, унинг қабиласи томон келади:

Юз урди қабила сори холи,
Оғзида тараннуми висоли.

Шу тариқа умр бўйи бир-бирининг ишқида куйган, висолига интилганлар Руҳи мутлақ томон равона бўладилар.

Достон Хотимаси уч боб (36-38)ни ўз ичига олади. 36-боб «Ишқ таърифи”га бағишланган бўлиб, бунда Навоий ишқни кимёга ва оламни кўрсатувчи кўзгуга ўхшатади:

Эй, ишқ, ғариб кимиёсен,
Бал ойинайи жаҳоннамосен.

Ривоятларга кўра, қадимда кимёгарлар мис ва бошқа маъданларни юқори ҳарорат таъсирида олтинга айлантириш мумкин деб ҳисоблаганлар. Навоий бу ўринда шу афсонага ишора қилиб, одам аслида тупроқдан яралган, аммо ишқ оловининг “кимё”лиги уни олтинга айлантиради, яъни ишқ инсон вужудини турли хил чиқиндилар: жисмоний талаблар ва нафсоний истаклардан поклайдиган оташдир деган фикрни келтиради:

Чун холису поку беғаш ўлди,
Олтин неки кимиёваш ўлди.

Покланиш, яъни “кимё”ланиш ишқи мажозий бўлиб, ундан “олтин”га айланиб чиққан ошиқ энди ўзлигидан қутулади ва қаёққа қараса, ҳақиқий Ёр(Ҳақ)ни кўради:

Чун боққали ихтиёр топти,
Ҳар сорики боқти ёр топти.

Ҳам нақши вужудин этти фони
Ҳам топти бақойи жовидони.

Бу эса қалбнинг кўзгуга, яъни “ойинаи жаҳоннамо”га айланиши, бошқача айтганда ишқи ҳақиқийга молик бўлишдир.

Достоннинг 37-боби Султон Ҳусайн Бойқаро акасининг ўғли шаҳзода Султон Увайс баҳодир мадҳига бағишланган. Навоий шаҳзодани таърифу тавсиф қилиш асносида ғоят усталик билан унга шариат, адлу ҳиммат бобида насиҳатлар ҳам қилади ва замона султони Ҳусайн Бойқарони унга ибрат қилиб кўрсатади.

Достоннинг сўнгги боби “дард навҳаси” (йиғиси)нинг якуни ҳақида бўлиб, шоир бунда достонни тугаллагани учун Аллоҳга шукрона келтиради. Навоийнинг достон моҳияти ҳақида айтган энг муҳим фикрлари айнан шу бобда тажассум топган:

Сўгин нечаким узоттим охир,
Йиғлай-йиғлай тугаттим охир…

Ёзмоқта бу ишқи жовидона,
Мақсудум эмас эди фасона.

Мазмуниға бўлди руҳ майли,
Афсона эди анинг туфайли…

Мен туркча бошлабон ривоят,
Қилдим бу фасонани ҳикоят,

Ким, шуҳрати чун жаҳонға тўлғай,
Турк элига доғи баҳра бўлғай…

“Лайли ва Мажнун” достонидан келиб чиқадиган хулоса шуки, бу дунёда яшовчи ҳар бир инсон ошиқлик йўлини тутиб, ўзини ўлимга эмас, балки васл майини ичишга тайёрлаши керак, зеро бу дунёнинг бирдан-бир мазмуни ҳам шу. Руҳи мутлақни тасаввур қилишда инсон ақли ва онги ожизлик қилади, шу сабабли Навоий уни мазҳар – Лайли тимсолида яратади.

Достон ҳазаж баҳрининг ҳазажи мусаддаси ахраби мақбузи маҳзуф (рукнлари ва тақтиъи: мафъулу мафоилун фаувлун ) вазнида ёзилган. Лекин достонда мазкур вазн билан бирга қўшимча тарзда ҳазажи мусаддаси ахрами аштари маҳзуф (рукнлари ва тақтиъи: мафъулун фоилун фаувлун) вазнининг ҳам қўлланилганлигини кузатиш мумкин. Бу ҳолат тасодифий бўлмай, достон мазмуни ва ғояси билан чамбарчас боғлиқ. Достондаги 3623 байтдан 240 мисра айнан мана шу ритмик вариация (бир вазннинг ички имкониятлар асосида янги вариантларга эга бўлиши)да яратилган бўлиб, достондаги зиддиятли воқеалар, асар қаҳрамонларининг чуқур руҳий изтироблари тасвири, қаҳрамонлар руҳиятининг табиат тасвири билан боғлиқ баёни, қаҳрамонлар ҳайрати акс этган мисралар, лирик чекиниш пайтида мазкур вариацияга мурожаат қилинганлигини кўрамиз.

Адабиётлар:

1. Навоий Алишер. Лайли ва Мажнун. Мукаммал асарлар тўплами. 20 жилдлик. – Т.: Фан, 1992. 9-жилд.
2. Navoiy Alisher. Layli va Majnun. – T.: G’.G’ulom nomidagi NMIU, 2006.
3. Навоий Алишер. Лайли ва Мажнун (насрий баён муаллифи В.Раҳмонов, Н.Норқулов). – Т.: Адабиёт ва санъат, 1990.
4. Комилов Н. Тасаввуф. – Т.: Movarounnahr – O’zbekiston NMIU, 2009.
5. Аҳмедов Т. Алишер Навоийнинг “Лайли ва Мажнун” достони. – Т.: Фан, 1970.
6. Назруллаева С. Тема “Лейли и Меджнун” в истории литературы народов Советского Востока. — Т.: Фан, 1983.
7. Қаюмов А. Ишқ водийси чечаклари. — Т.: Адабиёт ва санъат, 1985.
8. Юсупова Д. Алишер Навоий “Хамса”сида мазмун ва ритмнинг бадиий уйғунлиги. – Тошкент: Мумтоз сўз, 2011.

«Layli va Majnun» haqidagi qissa arab xalqlari orasida keng tarqalgani va g’oyat mashhur bo’lgani haqida akademik I. Yu, Krachkovskiy shunday yozgan edi: «Sharqda Layli va Majnun G’arbdagi Romeo va Julьettaga nisbatan mashhurroqdir».
Ibn Qutayba, Al-Johiz, Abu Bakr al-Volibiy va boshqa arab olimlarining asarlarida Layli va Majnun haqidagi turli-tuman rivoyatlar beriladi. Badiiy adabiyotga kelganda Nizomiy Ganjaviy, Xusrav Dehlaviy, Ashraf, Jomiy, Amir Shayxim Suhayliy qalamiga mansub dostonlar yaratildi. Turkiy tilda esa Gulshahriy, Oshiq Posho, Shahidiy kabi shoirlar Layli va Majnun orasidagi ishq sarguzashtlari haqida o’z dostonlarida ayrim parchalar berdilarki, «bu parchalar Layli va Majnun afsonasining turkiy tildagi dastlabki kurtaklari sifatida ahamiyatlidir» (T. Ahmedov. Alisher Navoiyning «Layli va Majnun» dostoni. T, «Fan», 1970, 29-6).
«Layli va Majnun» Alisher Navoiy «Xamsa»sining uchinchi dostoni bo’lib, 1484 yilda yozilgan. Dostonning kirish boblaridan birida Navoiy an’anani davom ettirib, bu mavzuda asar yozgan salaflarini chuqur hurmat va ehtirom bilan tilga oladi. Ulardan farqli o’laroq asarini turkiyda yozganini alohida ta’kidlaydi.
Navoiy Nizomiyning dostonini «qal’a»ga, Dehlaviynikini yaxshi bezakli «qasr»ga o’xshatib, o’zining dostonini esa «qal’a» va «qasr» atrofidagi shahar va bog’larga qiyos etadi. Shoir o’z asarini «Firoqnoma», «Nomai dard» deb ham ataydi.
«Bu dostonning asosiy g’oyasi ham, qahramonlari ham, syujeti ham Nizomiyda qanday bo’lsa, Xusrav Dehlaviy, Jomiy, Navoiy, Fuzuliy va boshqalarda ham shundaydir. Shunga qaramay, bu avtorlarning hammasi original asar yozgan. Chunki bu qissani har qaysi san’atkor o’zi yashagan tarixiy sharoitdan kelib chiqib, o’z individual stili va shoirlik temperamenti bilan kuylagan» (Qarang: A. Hayitmetov. Navoiyning ijodiy metodi masalalari, T., 1963, 117-6.).

09

Dilnavoz Yusupova
«LAYLI VA MAJNUN» DOSTONINING
G’OYAVIY-BADIIY XUSUSIYATLARI

06
064Yaqin va O’rta Sharq xalqlari adabiyotida “Layli va Majnun” mavzusiday keng tarqalgan boshqa bir ishq qissasini topish qiyin. Mana o’n uch asrdirki, ushbu mavzuda adabiyot olamida she’r va dostonlar bitilib keladi. Ushbu qissaning kelib chiqish manbai qadim arablar hayoti bilan bog’liq voqealarga borib taqaladi. Ayrim arab manbalarining ma’lumot berishicha, Majnun tarixiy shaxs bo’lib, Shimoliy Arabistondagi Bani Omir qabilasiga mansub bo’lgan. Uning ismi manbalarda Qays ibn Mulavvah, Mahdiy ibn Muod, al-Aqra va ba’zan al-Buhturiy ibn al-Ja’d tarzida keltiriladi. Majnun o’z qabilasidan Layli ismli qizni sevib, unga bag’ishlab ajoyib she’rlar to’qigan. Uning she’rlari qabiladoshlari va boshqa qabila kishilari orasida keng tarqalganligi haqida Ibn Qutaybaning “Kitobu-sh-she’r va-sh-shuaro” asarida ma’lumotlar keltiriladi. Lekin shu bilan birga ayrim tarixchilar Majnun tarixiy shaxs emas, uning nomi majoziy, mavjud she’rlar o’z amakisining qizini sevib qolgan umaviy bir yigitning she’rlari, u she’rlarida Majnun taxallusini qo’llagan deb aytadilar. Har holda nima bo’lganda ham VII asrning ikkinchi yarmidan boshlab arab she’riyatida Majnun taxallusi bilan ishq mavzusida yozilgan g’amgin she’rlar paydo bo’lgan.

Badiiy adabiyotda bu qissa doston shaklida ilk bor Nizomiy Ganjaviy tomonidan vujudga keldi. Keyinchalik forsiy tilda Amir Xusrav Dehlaviy, Ashraf Marog’iy, Abdurahmon Jomiy, Amir Shayxim Suhayliy, turkiy tilda Gulshahriy, Oshiq Poshsho, Shahidiy, Fuzuliy kabi shoirlar bu dostonga javob yozdilar.

Alisher Navoiyning “Layli va Majnun” dostoni 38 bob, 3623 baytdan iborat. Shundan muqaddima 9 bobni o’z ichiga oladi. Doston an’anaviy hamd – Allohning madhi bilan boshlanadi. Unda shoir olamning yaratilishi, tun, kun, oy, quyosh, yulduzlarning, yil fasllari va ulardagi tabiatning o’ziga xos jilolari, insonning tabiat ichida yaratilishi, yo’qdan bor, bordan yo’q bo’lishi – bularning hammasi Allohning beqiyos qudrati va ulug’ligining ifodasi ekanini ta’kidlab, unga hamdu sanolar o’qiydi. Navoiy bobda g’oyat ustalik bilan Allohning yerdagi tajallisi tasvirini ushbu yozilayotgan dostoni g’oyasi bilan bog’liq holda bayon qiladi. Yaratuvchining har yerdagi tajallisi jahonda Layli bo’lib ko’rinadi, jilva qiladi, uning bu xususiyati esa yaratilganlarni Majnun qilishdan iboratdir:

Ey har sorikim, qilib tajalli,
Ul mazhar o’lub jahonda Layli.

Ey oniki Layli aylab otin,
Majnun qilmoq qilib sifotin.

Ikkinchi bob Munojotni o’z ichiga oladi. Mazkur bobda Navoiy Allohga murojaat qilib, uni borliqni yaratgan yagona va oliy zot deb deb ataydi va o’z gunohlarini, xatolarini kechirishni iltijo qiladi. Shoir dostonni yozishga kirishar ekan, Xudodan o’ziga madad va ko’mak so’raydi:

YO Rab, eshigingda ul gadomen,
Kim, boshtin ayoqqacha xatomen.

Mushkum bu xatoda bo’ldi kofur,
Kofur ila mushkum o’ldi benur…

Boq dardu malolatimg’a, yo Rab,
Rahm ayla bu holatimg’a, yo Rab…

Shukrungg’a tilimni qoyil ayla,
Sajdangga boshimni moyil ayla…

Bo’l rohnamun mango ul ishga,
Kim, bo’lsa sanga rizo ul ishga…

Dostonning 3-bobi Muhammad payg’ambar (s.a.v) madhiga bag’ishlangan. Bu bobda Navoiy Muhammad payg’ambar (s.a.v)ni risolat sipehri (payg’abarlik osmoni)ning quyoshi deb atab, Odam Atoni uning daraxtidagi mevaga o’xshatadi. Kitobot san’ati vositasida payg’ambarlik muhri – hotamning “?” – “alif” va “?” – “te”sida uning oti yashiringanini aytadi:

Ul muhri xututi vasfi zoting,
Xotam “alif”iyu “te”si oting.

Navoiy na’tni Payg’ambar va uning oilasiga yuz ming salavotu vasflar aytish bilan yakunlaydi.

4-bob Me’roj tuni ta’rifiga bag’ishlangan. Navoiy me’roj tunini ta’riflar ekan, bu tunning rangini toza mushk rangiga o’xshatib, uning har bir yulduziga quyosh rashk etadi deb yozadi:

Kim rangi edi chu mushki nobi,
Har yulduzi rashki oftobi.

Navoiy Muhammad payg’ambar (s.a.v.)ning Buroq otiga minib ko’kka ko’tarilishini tashxis san’ati vositasida bayon qilar ekan, sayyoralar, yulduzlar, o’n ikki burjlarning nomlarinigina emas, ularning xususiyatlarini ham ko’zda tutib, Me’roj tunining mo»jizaviy holatini tasvirlaydi. Shoirning yozishicha, payg’ambar Ollohning huzuriga oy bo’lib borib, quyosh bo’lib qaytdi, gavhar bo’lib borib, Ummon dengiziga aylanib keldi:

Oy bordiyu keldi mehri raxshon,
Dur bordiyu keldi bahri Ummon.

Dostonning 5-bobi so’z ta’rifi, Nizomiy Ganjaviy va Amir Xusrav Dehlaviy madhini o’z ichiga oladi. Navoiy dastlab so’zga ta’rif berar ekan, uni eng ajoyib gavhar, mavj urgan dengizga o’xshatadi:

Ey so’z, ne balo ajab guharsen,
Gavhar neki, bahru mavjvarsen…

Aytib sovumas tarona sen sen,
Olib qurumas xizona sen sen.

Nizomiy Ganjaviy madhida talmeh san’atining yetakchilik qilishini kuzatish mumkin. U fazilatda Turdagi Muso, qanoatda Qofdagi Anqoga o’xshatiladi:
Ham Turi fazilat uzra Muso,
Ham Qofi qanoat uzra Anqo.

U Ganjada ganj (xazina)dek yashirinib, besh ganj (“Xamsa”)ni nishon qilib ketdi:

Ul Ganjada ganjdek nihoni,
Besh ganj qo’yub vale nishoni.

Bobda Dehlaviy sohiri Hind (hind sehrgari) ta’rifi ostida keltirilib, u yaratgan asarlar fitnagarlikda Kashmir o’lkasidek bo’ldi deyiladi:

Ko’rgach bu tilism sohiri Hind,
Jodulig’ ishida mohiri Hind…

Har safhai nazmi gohi tahrir,
Fitna aro bir savodi Kashmir.

6-bob Mavlono Nuriddin Abdurahmon Jomiy madhidadir. Navoiy Jomiy ismidagi “nur” so’ziga alohida urg’u berib, uning oti ham, zoti ham “nuru-n-alo nur”dir deydi:

Sochib laqabi jahon aro nur,
Zoti bila nurun alo-nur.

Navoiy bu o’rinda Jomiy hali to’lalagicha “Xamsa” yaratmagan bo’lsa-da (Jomiy beshligi 1481-85 yillarda yaratilgan, bu vaqtga kelib, Jomiy beshligidagi faqat 3 doston yozib tugallangan edi), lekin o’zining besh xazinasi, ya’ni “Silsilatu-z-zahab”, “Tuhfatu-l-ahror”, “Subhatu-l-abror”, “Ahsanu-l-qisas” (“Yusuf va Zulayho”) dostonlari va “Devon”i bilan besh xazinaga munosib javob aytganligini ta’kidlaydi.

Dostonning 7-bobi zamona hukmdori Sulton Husayn Boyqaroga bag’ishlangan. Navoiy Husayn Boyqaroni shariatning himoyachisi, adolatparvar, saxovatpesha, bunyodkor shoh, fiqh ilmida Abu Hanifa singari yuksak darajaga ega shaxs sifatida madh qiladi. Shoirning yozishicha, u qilichi bilan sherni mahv etishdek qudratga ega bo’lsa-da, chumoliga shikast yetsa ko’z yoshini tiyolmaydigan, shohlar orasidagi o’rni falak yuksakligida bo’lgani holda darveshlar oldida tuproqdek xokisor podshohdir:

Sher uzra qilichi barq choqib,
Mo’r o’lsa shikasta yoshi oqib.

Darvesh desam ulus uza shoh,
Shohi darvesh borakalloh.

8-bob shahzoda Badiuzzamon ta’rifidadir. Navoiy shahzodaning ismi “zamonasining go’zali, nodiri” ekanligiga ishora qilib, shunday yozadi:

Gar oti o’lub zamon badii,
Zoti kelib insu jon badii.

Alloh, Alloh, ne ot erur bu,
Ne poku xujasta zot erur bu.

Bobda Badiuzzamonning adolati, saxovati bilan birga qahriga ham alohida ta’rif beriladi:

Adli yorutub jahonni jovid,
Ul adl boshida ayni xurshed.

Chun qahri sharori ko’kka roji’
Ul shin uza nuqta Nasri Voqi’.

Dostonning 9-bobi tun ta’rifiga bag’ishlangan. Bob muayyan ma’noda muqaddima bilan asosi y qismni bog’lovchi ko’prik vositasini o’taydi. Bobda shoirning qorong’i tunda xayol otiga minib, sayrga chiqish tasviri berilgan. Ishq vodiysiga yetganda ot oqsoqlanib, yo’lda davom etolmay qoladi. Yomg’ir, bo’ron aralash momaqaldiroq guldurab, chaqin chaqadi. Chaqin yorug’ida shoir saksovulday taxlanib yotgan inson suyaklari, vahshiy
hayvonlarni ko’radi. N.Komilovning “Tasavvuf” kitobida yozilishicha, bu tasvirlarning hammasida muayyan ramz bor. Bu tun hajr tuni, bu vodiy esa ishq vodiysi, vahshiy hayvonlar oshiqqa xuruj etgan balo-ofatlar, suyaklar ishq qurbonlaridan
nishona. O’z asli, Ilohdan ajralgan musofir, g’arib ruh Majnun shu vodiyda yakka o’zi boshini egib o’tiribdi. Shu o’rinda ikkita tashbeh qo’llanilganligini ko’ramiz. Qorong’i tunda birin-ketin chaqmoq chaqib, uning yorug’ida qabilalar ko’zga
tashlanadi, shunda shoir tunni Laylining sochiga, chaqmoqni esa Layli yuzining ochilishiga o’xshatadi:

Andoqki qilib karashma mayli,
Zulf ichra jamolin ochsa Layli.

Layli yuzi bu o’rinda ilohiy nur manbai, uzun sochlari – moddiy dunyo, firoq tuzoqlari, (“Layli” so’zining o’zi ham tun ma’nosini bildiradi), ana shu nur manbaining chaqmoqlari Majnun qalbi va vujudidan joy olgan. Ikkinchi tashbeh: Navoiy ishq vodiysida “nori ayman” (shoxlari shu’lalanib turgan daraxt)ni ko’radi. Qissa boshlanib, Layli va Majnunning birinchi uchrashuvi tasvirlanganda shoir shu tashbehni takrorlab, Majnunni xuddi shu shu’lali daraxt qiyofasida chizadi, ya’ni Layli yuzining shu’lasidan Majnun qalbi alangalanib ketadi. “Nori ayman” aslida Qur’ondagi Muso hikoyasiga ishoradir. Muso alayhissalom Allohga yuzingni ko’rsat deb iltijo qilganlarida, Alloh bir uchqunni Tur tog’i tomon yo’naltiradi. Tur tog’i parchalanib, qum holiga keladi, Ayman vodiysi esa yorishib ketib, undagi daraxtlar mash’aladay porlaydi. Alloh ishqi mana shunday qudratga ega.

10- bobdan dostonning asosiy qismi boshlanadi. Bani Omir qabilasida uzoq kutilgan farzand Qays dunyoga keladi. Qaysning tug’ilishi, o’sishi tasvirida ham ilohiy taqdir sezilib turadi. Tug’ilgandan ishq olovi bilan yo’g’rilgan Qays o’tga talpinadi:

O’t ko’rsaki mayl etib nihoniy,
Ishq o’ti tasavvur aylab oni.

Uni 4-5 yoshlarida Layli qabilasiga o’qishga beradilar. Bahor kunlarining birida Layli bilan bog’ sayrida uchrashib qolgan Qays uni ko’rib hushini yo’qotadi. Navoiy bu o’rinda Laylining husni gulzorni charog’on qilib yubordi va gulzordagi bir nihol (Qays)ni xazon etdi deb yozadi:

Shod o’ldi jamolidin dabiston,
Andoqki bahordin guliston.

Lekin bu bahori zindagoniy,
Bir naxlni ayladi xazoniy.

Tasavvuf ta’limotiga ko’ra, guliston darveshning ruhiyati, uni Haq ishqi egallab oladi va u betoqatlanib, hushini yo’qotadi. Shu tarzda majzubi solik (Haqdan jazba yetgan, ustozi ham, piri ham Ishq bo’lgan, maqomlarni egallamasdan turib, hol martabasiga erishgan oshiq)ning sarguzashtlari boshlanadi. Qays shu tariqa Laylini har ko’rganida hushidan ketadi. Xalq orasida “Majnun” laqabi bilan ovoza bo’ladi:

«Layli, Layli!» – debon chekib un,
El deb, «Majnundur, ushbu majnun!»

Majnunning ota-onasi uni Layliga uylantirish uchun sovchi yuboradilar. Lekin Laylining otasi qizini aql-hushdan begona bir “devona”ga berishdan or qiladi va Majnunning Layli qabilasiga kelishini ta’qiqlab qo’yadi. Majnunning otasi qabiladoshlari bilan maslahatlashib, Qaysni zanjirband qiladi. Lekin ishq otashi ta’siridan zanjir uzilib, Majnun uyidan chiqib ketadi. U bedard qabiladoshlarini ham, yaqinlarini ham, umuman jamiyatni unutish darajasiga boradi, zero bu holat haqiqiy oshiq uchun xos xususiyatdir:

O’z otiyu qavmu xayli oti
Yo’q yodida, g’ayri Layli oti.

Tasavvufda bu holat “tafrid” (yolg’izlanish) deb atadi. Oshiq shunday bir hol martabasini egallaydiki, yaqinlaridan, umuman insonlardan bezor bo’ladi; yakkalikni, yolg’izlikni qo’msaydi. Yolg’izlanish dilning Haqqa yuzlanishi uchun imkon yaratadi.

Qaysning otasi o’g’lining dardiga shifo bo’ladi degan umidda haj munosabati bilan Ka’ba ziyoratiga olib boradi. Qarindoshlar Qays Ka’bani tavof etsa, ahvoli yaxshilanadi deb umid qiladilar. Lekin Majnun Allohga munojot qilib, Layli ishqini ko’ngliga mustahkamroq jo etishini so’raydi. Mazkur lavha dostonning eng ta’sirchan o’rinlaridan biri bo’lib, qirq uch baytdan iborat. Bu o’ziga xos “munojotnoma”da yigirma to’rt o’rinda “ishq” so’zidan foydalanilgan. Bu tasodifiy emas, albatta. Navoiy ushbu so’zni turli poetik unsurlar va ritmik vositalar bilan uyg’unlikda qo’llab, ritmik ohangning turli-tuman jilvalanishlariga erishadi.

Dastlab ishq o’ti bilan jahonni yondirgan “hakimi dono”ga sokin murojaat bilan boshlangan mazkur munojot asta-sekin tantanavor ohang kasb eta boradi va bunda “ishq” so’zining ritmik zarb (mantiqiy urg’u asosiga qurilgan, ijodkor aytmoqchi bo’lgan fikr yoki ifodalamoqchi bo’lgan kuchli his-tuyg’uni o’zida aks ettiruvchi ritmik birlik) darajasiga ko’tarilganligi muhim omil bo’lib xizmat qiladi:

Chek aynima ishq to’tiyosin,
Ur qalbima ishq kimiyosin!

Mazkur baytda “ishq” so’zi hojib vazifasida kelgan bo’lib, bayt misralaridagi har bir so’zning o’zaro teng ustunlar asosida joylashishi va buning natijasida muayyan ritmik pauzaning qo’llanilganligi ohangning jozibadorligini ta’minlagan.

Keyingi baytda “ishq” so’zi “et” ko’makchi fe’li bilan birikib, radif vazifasida kelgan va endi ritmik zarb radif bilan birlik kasb etgan:

Ko’nglumga fazo harimi ishq et,
Jonimg’a g’izo nasimi ishq et!

Majnun o’z munojotida ishqni shu tariqa ulug’lar ekan, undan ishq va Laylini unutishni so’ragan kishilarga nisbatan achinish hislarini namoyon qiladi va hatto tangridan ularni afv etishini so’raydi:

Alloh-alloh, bu ne so’z o’lg’ay,
Ul qavmg’a tengri uzr qo’lg’ay.

“Tasavvuf” kitobida keltirilishicha, Ka’ba ziyorati lavhasi, tasavvuf ahlining har qanday suratlar, timsollarga sig’inishni inkor etishlariga ishoradir. Ya’ni, Ilohning o’ziga oshiq bo’lgan, faqat Uni deb yongan kishiga bu ishlar ortiqchadir.

Majnunning otasi o’g’lini uyga qaytarib olib keladi va u yana sahroga chiqib ketadi. Sahroda u ovga chiqqan lashkarboshi Navfalni ko’rib qoladi. Navfal ham bir vaqtlar ishq dardiga uchragani uchun Majnunning qalbini tushunadi, unga rahmi keladi:

Navfal dag’i ishq ko’rgan edi,
G’am dashti aro yugurgan erdi.

Navfal ishq dardidan xabardor bo’lsa-da, lekin Majnun darajasiga ko’tarila olmagan, uning sulukdagi maqomi ma’lum bir bosqichga yetgandan keyin to’xtab qolganligini ko’ramiz. Shu sababli u Majnunni Layliga uylantirish bilan uning dardiga malham topish mumkin deb o’ylayli va Layliga sovchi yuboradi. Lekin Laylining otasi rozi bo’lmagach, urush ochadi. Laylining otasi urushda yengilishini sezib, qizini o’ldirishga qasd qiladi. Bu holat Majnunga tush orqali ayon bo’lgach, Navfaldan urushni to’xtashini so’raydi. Navfal Majnun uchun yana bir chora vositasi sifatida o’z qizini Majnunga berishga qaror qiladi. Laylini esa Bani Asad qabilasining boshlig’i Ibn Salomga unashtiradilar. Navfalning qizi boshqa insonni sevishini aytib, Majnunga aka-singil bo’lishni taklif qiladi. Ibn Salomning esa quyanchiq (tutqanoq) kasali qo’zg’ab, behush yiqiladi. Layli va Majnun ishq dashtida uchrashadilar.

Layli bu dunyodan ketish fursati yaqinlashganini sezib, onasiga Majnun kelsa, uni huzuriga kiritishlarini vasiyat qiladi. Majnun Laylining bu dunyodan ketayotganini ilohiy bir kuch bilan sezib, uning qabilasi tomon keladi:

Yuz urdi qabila sori xoli,
Og’zida tarannumi visoli.

Shu tariqa umr bo’yi bir-birining ishqida kuygan, visoliga intilganlar Ruhi mutlaq tomon ravona bo’ladilar.

Doston Xotimasi uch bob (36-38)ni o’z ichiga oladi. 36-bob «Ishq ta’rifi”ga bag’ishlangan bo’lib, bunda Navoiy ishqni kimyoga va olamni ko’rsatuvchi ko’zguga o’xshatadi:

Ey, ishq, g’arib kimiyosen,
Bal oyinayi jahonnamosen.

Rivoyatlarga ko’ra, qadimda kimyogarlar mis va boshqa ma’danlarni yuqori harorat ta’sirida oltinga aylantirish mumkin deb hisoblaganlar. Navoiy bu o’rinda shu afsonaga ishora qilib, odam aslida tuproqdan yaralgan, ammo ishq olovining “kimyo”ligi uni oltinga aylantiradi, ya’ni ishq inson vujudini turli xil chiqindilar: jismoniy talablar va nafsoniy istaklardan poklaydigan otashdir degan fikrni keltiradi:

Chun xolisu poku beg’ash o’ldi,
Oltin neki kimiyovash o’ldi.

Poklanish, ya’ni “kimyo”lanish ishqi majoziy bo’lib, undan “oltin”ga aylanib chiqqan oshiq endi o’zligidan qutuladi va qayoqqa qarasa, haqiqiy Yor(Haq)ni ko’radi:

Chun boqqali ixtiyor topti,
Har soriki boqti yor topti.

Ham naqshi vujudin etti foni
Ham topti baqoyi jovidoni.

Bu esa qalbning ko’zguga, ya’ni “oyinai jahonnamo”ga aylanishi, boshqacha aytganda ishqi haqiqiyga molik bo’lishdir.

Dostonning 37-bobi Sulton Husayn Boyqaro akasining o’g’li shahzoda Sulton Uvays bahodir madhiga bag’ishlangan. Navoiy shahzodani ta’rifu tavsif qilish asnosida g’oyat ustalik bilan unga shariat, adlu himmat bobida nasihatlar ham qiladi va zamona sultoni Husayn Boyqaroni unga ibrat qilib ko’rsatadi.

Dostonning so’nggi bobi “dard navhasi” (yig’isi)ning yakuni haqida bo’lib, shoir bunda dostonni tugallagani uchun Allohga shukrona keltiradi. Navoiyning doston mohiyati haqida aytgan eng muhim fikrlari aynan shu bobda tajassum topgan:

So’gin nechakim uzottim oxir,
Yig’lay-yig’lay tugattim oxir…

Yozmoqta bu ishqi jovidona,
Maqsudum emas edi fasona.

Mazmunig’a bo’ldi ruh mayli,
Afsona edi aning tufayli…

Men turkcha boshlabon rivoyat,
Qildim bu fasonani hikoyat,

Kim, shuhrati chun jahong’a to’lg’ay,
Turk eliga dog’i bahra bo’lg’ay…

“Layli va Majnun” dostonidan kelib chiqadigan xulosa shuki, bu dunyoda yashovchi har bir inson oshiqlik yo’lini tutib, o’zini o’limga emas, balki vasl mayini ichishga tayyorlashi kerak, zero bu dunyoning birdan-bir mazmuni ham shu. Ruhi mutlaqni tasavvur qilishda inson aqli va ongi ojizlik qiladi, shu sababli Navoiy uni mazhar – Layli timsolida yaratadi.

Doston hazaj bahrining hazaji musaddasi axrabi maqbuzi mahzuf (ruknlari va taqti’i: maf’ulu mafoilun fauvlun ) vaznida yozilgan. Lekin dostonda mazkur vazn bilan birga qo’shimcha tarzda hazaji musaddasi axrami ashtari mahzuf (ruknlari va taqti’i: maf’ulun foilun fauvlun) vaznining ham qo’llanilganligini kuzatish mumkin. Bu holat tasodifiy bo’lmay, doston mazmuni va g’oyasi bilan chambarchas bog’liq. Dostondagi 3623 baytdan 240 misra aynan mana shu ritmik variatsiya (bir vaznning ichki imkoniyatlar asosida yangi variantlarga ega bo’lishi)da yaratilgan bo’lib, dostondagi ziddiyatli voqealar, asar qahramonlarining chuqur ruhiy iztiroblari tasviri, qahramonlar ruhiyatining tabiat tasviri bilan bog’liq bayoni, qahramonlar hayrati aks etgan misralar, lirik chekinish paytida mazkur variatsiyaga murojaat qilinganligini ko’ramiz.

Adabiyotlar:

1. Navoiy Alisher. Layli va Majnun. Mukammal asarlar to’plami. 20 jildlik. – T.: Fan, 1992. 9-jild.
2. Navoiy Alisher. Layli va Majnun. – T.: G’.G’ulom nomidagi NMIU, 2006.
3. Navoiy Alisher. Layli va Majnun (nasriy bayon muallifi V.Rahmonov, N.Norqulov). – T.: Adabiyot va san’at, 1990.
4. Komilov N. Tasavvuf. – T.: Movarounnahr – O’zbekiston NMIU, 2009.
5. Ahmedov T. Alisher Navoiyning “Layli va Majnun” dostoni. – T.: Fan, 1970.
6. Nazrullaeva S. Tema “Leyli i Medjnun” v istorii literaturi narodov Sovetskogo Vostoka. — T.: Fan, 1983.
7. Qayumov A. Ishq vodiysi chechaklari. — T.: Adabiyot va san’at, 1985.
8. Yusupova D. Alisher Navoiy “Xamsa”sida mazmun va ritmning badiiy uyg’unligi. – Toshkent: Mumtoz so’z, 2011.

033

(Tashriflar: umumiy 26 823, bugungi 6)

1 izoh

Izoh qoldiring