Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniy o’gitlari

033
Алишер Навоий “Насойим ул-муҳаббат мин шамойим ул-футувват” асарида шундай нақл келтирадики: “Агар ер юзида Хожа Абдулхолиқ фарзандларидин бири бўлса эрди, Мансур ҳаргиз дор остига бормағай эрди”. Бу нақлда қандай ҳикмат бор? Ғиждувоний таълимотида машҳур Мансур Ҳалложни ўлимдан сақлаб қолиши, тасаввуф дунёқараши билан мутаассиб ақидапарастликни муросага келтириши мумкин бўлган қандай ҳурфикр ва ҳаётбахш ғоялар бор эди?

09
ХОЖА АБДУЛХОЛИҚ ҒИЖДУВОНИЙ ВА ЎГИТЛАРИ ҲАҚИДА
Нусратулло Жумахўжа
филология фанлари доктори
022

Хожа Абдулхолиқ Ғиждувоний ҳозирги замонда дунё жамоатчилиги томонидан энг илғор демократик тамойилларга амал қилувчи, илоҳиёт ва дунёвийликни инсонпарвар нуқталарда туташтирган, жаҳонда энг кўп мухлисга эга бўлган Хожагон-нақшбандия тариқати асосчисидир.

Мутафаккирнинг Ғиждувон шаҳри туб аҳолиси тилида фаол қўлланадиган номи — Хожайи жаҳон. Халойиқ ушбу табаррук номда ажиб ҳикмат кўради. Ғиждувон шаҳрининг обод ва фаровон маконлигидан, бозорларнинг тўкин-сочин ва арзонлигидан баҳраманд туб аҳоли, қўшни-қариндошлар, олисдан келган меҳмонлар — бари ушбу шаҳардаги файзу футуҳ, хайру баракани пири бузруквор — Хожайи жаҳон номи билан боғлаб гапирадилар. Хўш, қайси жаҳоншумул хизмати туфайли бу зоти бобаракот она-шаҳри Ғиждувон шуҳратининг жаҳоний мавқега кўтарилишига, Ватани назаркарда масканга айланишига сабаб бўлди?

Аввало, Хожа Абдулхолиқ Ғиждувоний машғул бўлган илм ва тафаккурнинг жаҳоншумул аҳамияти унинг илоҳий моҳиятида, бу порлоқ шахсиятни Оллоҳ ёрлақаганлигида. У Хожайи Хизр сийлови билан Ҳақ аҳлининг сарвари мақомига кўтарилди.

Алишер Навоий “Насойим ул-муҳаббат мин шамойим ул-футувват” асарида шундай нақл келтирадики: “Агар ер юзида Хожа Абдулхолиқ фарзандларидин бири бўлса эрди, Мансур ҳаргиз дор остига бормағай эрди”. Бу нақлда қандай ҳикмат бор? Ғиждувоний таълимотида машҳур Мансур Ҳалложни ўлимдан сақлаб қолиши, тасаввуф дунёқараши билан мутаассиб ақидапарастликни муросага келтириши мумкин бўлган қандай ҳурфикр ва ҳаётбахш ғоялар бор эди?

“Қиссайи Машраб”да шундай маълумот бор: “Маънийи Офоқ улдурки, “Қутбул Олам” деган бўлур. Дунёда икки Офоқ ўтубдурлар: бирлари Хожа Абдулхолиқ Ғиждувоний, яна бирлари ҳазрати Офоқ хўжамдурлар”. Бу нақлда қандай сир бор? Хожайи жаҳон қандай умумбашарий ғоялар билан “Офоқ”, яъни “Қутб ул Олам” унвонига сазовор бўлганлар? Бундан ташқари, мазкур нақлнинг қаландарийликка оид манбада келиши ҳам қизиқ. Демак, Ғиждувоний ғоялари фақат хос тариқат аъзоларигагина эмас, балки қаландарлик сулуки талабларига ҳам мос келаркан-да.

Тафаккур дунёсида “ҳужжатул-ислом” деган унвон ҳам борки, у жаҳонда атиги икки мутафаккирга нисбатангина қўлланган. Бири — Имом Ғаззолий, иккинчиси — Хожа Абдулхолиқ Ғиждувоний. Алишер Навоий “Насойим ул-муҳаббат мин шамойим ул-футувват” асарида Ғиждувонийга нисбатан “аларнинг равиши тариқатда ҳужжатдур” дейди. Хўш, тариқат пири Ғиждувонийнинг равиши, яъни йўли, феъл-атвори, табиат-тийнати, ғоявий тизимининг тариқатда ҳужжат бўлишга сазовор қандай хосиятлари мавжуд?

Аввало, тариқат ва зикрнинг моҳиятини мухтасар изоҳлаш зарур. Маълумки, исломий тасаввуфий таълимот нуқтаи назаридан инсоннинг маънавий-руҳий комилликка эришиши шариат, тариқат ва ҳақиқат босқичларидан иборат. Ислом ёки художўйлик йўлига кирган солик, яъни йўловчи, изловчи мана шу босқичларни босиб ўтиши зарур. Бу босқичлар бир-бирини тақозо этади.

Шариатсиз тариқатга кириб бўлмайди, тариқатсиз ҳақиқатга эришилмайди. Тариқат — шариат қонун-қоидаларини бажариш ва Оллоҳ таоло муҳаббатига муяссар бўлиш йўли. Шариат — назария, тариқат амалиётдир. Ҳақиқат — мақсад, тариқат — услуб, фаолият шаклидир. Тасаввуф таълимоти тадқиқотчилари таърифларича: “шариат ёнғоқнинг пўчоғи бўлса, тариқат пўчоқ ичидаги пўстлоқдир, ҳақиқат эса пўстлоқ ичидаги мағиз”; “шариат — ер, тариқат мазкур ерда унган дарахт, ҳақиқат эса шу дарахтнинг меваси”; “тариқат — фано, яъни ўздан кечиш, ҳақиқат — бақо, яъни ботил (бузилган, беҳуда) ишлардан кечиш, ҳақ ишларга боғланмоқ”; “шариат — қонун, тариқат — йўл”, “қонун вужуд ва қалбни тарбиялайди, “йўл” кўнгилни поклаб, руҳни нурлантиради”.

Ғиждувоний тариқатининг оламшумул, умумбашарий моҳият касб этишида бу тариқатнинг зикр услуби катта аҳамиятга эга. Аёнки, Ғиждувоний тариқатининг услуби — хуфя зикр, кўнгил зикридан иборат бўлган. Хўш, зикрнинг моҳияти нимаю кўнгил зикрининг хосияти қандай? Зикрни тасаввуф аҳли мақомлар сайри жараёнида фикрий-руҳий қувватни, тафаккур малакасини шакллантиришнинг энг яхши йўли деб билганлар. Зикрнинг моҳияти Тангри таолонинг номини ёд этишдир. Тасаввуфдаги бу ҳол Қуръоннинг “Мени ёд этинглар, токи мен сизларни ёд этай” мазмунидаги оятидан озиқланган. Зикр сўфийга шундай имконият берганки, у камоли мушоҳадага берилган. Зикр ҳолатида сўфий бутун руҳий қобилиятини Оллоҳнинг номини зикр этишга сафарбар этган, унга нисбатан шу қадар ички шавқ пайдо қилганки, қолган ҳамма нарсани унутиш даражасига етган.
Мутафаккир ўз рубоийсида зикрни бундай талқин этади:

Жоно, лабам аз зикри ту хомўш мабод,
Ёди ту зи хотирам фаромўш мабод.
Ҳар жо зи шумо ба лаб ҳадисе гўянд,
Зарроти вужуди ман ба жуз гўш мабод.

Рубоий Эргаш Очилов таржимасида бундай жаранглайди:

Бир лаҳза тилим тин олмасин зикрингдан,
Бир лаҳза дилим тўхтамасин фикрингдан.
Ҳар узви қулоққа айланар жисмимнинг
Ҳар қайда сўз очсалар сенинг зикрингдан.

Демак, сўфийнинг вужуди, руҳи, фикру зикри Оллоҳ ёди билан бўлиши лозим.

Хожа Абдулхолиқ Ғиждувонийнинг кўнгил зикри жуда катта тарбиявий, маърифий, инсонпарварлик моҳиятига эга. Аввало, у сўфийни хўжакўрсинча, намойишкорона “тақводорлик”дан сақлайди. Кўнгил зикри риёдан холи эканлиги билан ҳам аҳамиятли. Иккинчидан, ҳуфя зикр энг самимий ва олий муҳаббат кўнгилда камол топишини таъминлайди. Учинчидан, зикри хафий инсон кўнглини энг мўътабар саждагоҳ даражасида илоҳийлаштиради. Чунки Оллоҳ кўнгил зикрига мойил ҳар бир инсон қалбида яшайди. Ғиждувонийнинг кўнгил зикри миллий истиқлол мафкурамиздаги “Оллоҳ қалбимизда, юрагимизда” ғояси билан ҳамнафас. Тўртинчидан, дунёвий муҳаббат сингари, Оллоҳ муҳаббати ҳам элга дастурхон қилиб ёзиладиган туйғу ёхуд шон-шуҳрат воситаси эмас. У билан баралла бонг уриб довруғ таратмасдан, уни кўнгил мулки, сеҳрли-синоатли туйғу сифатида пинҳон сақлаган маъқул.

Навоий талқинича, кўнгил зикри каромати туфайли, Хожа Абдулхолиқ Ғиждувонийнинг инсониятга ибрат ва сабоқ бўлган фазилатларидан бири шуки, улар “бидъат ва ҳаво мухолафатида қадам урубтурлар ва пок равишларин ағёр кўзидин яшурубтурлар”. Энди мушоҳада қилиб кўрайлик-чи, машҳур Мансур Ҳаллож ҳам “пок равишин ағёр кўзидин яширса”, “Анал — ҳақ!” деб баралла айю ҳаннос солмаса, зинҳор дор остига борармиди? Англашиладики, одам фақат ўз айбинигина яшириб юрмасдан, пок хислатини ҳам пинҳон тутгани маъқул. Бу, биринчидан, покиза сийратини ёмон кўздан асраш, иккинчидан, душман ғашини қўзғамаслик, учинчидан, камтарлик, яъни ўз фазилатини кўз-кўз қилиб мақтанишдан сақланиш учун зарур. “Аз дарун шав ошнову ва з-берун бегонаваш”, дейди мутафаккир. Яъни, ичдан, кўнгилнинг тубида Оллоҳга дўст бўл, аммо буни сиртингга чиқаришинг, муҳаббатингни ошкора изҳор этаверишинг шарт эмас. Ташқаридан бегонаваш кўринсанг ҳам бўлади. Хожагон-нақшбандия тариқатидаги “ботинан Ҳақ бирла, зоҳиран халқ бирла” бўлмоқ равиши ҳам хуфя зикр фазилатидан вужудга келган.

Инсоннинг эътиқоди, қайси мазҳаб ёки тариқатни қабул қилиши, зикрнинг қайси услубини танлаши ихтиёрий, бугунги ҳуқуқий тил билан айтганда, виждон эркинлигидир. Масалан, Хожа Абдулхолиқ Ғиждувонийнинг устози, Шайх уш-шуюх Юсуф Ҳамадонийнинг зикр услуби самоъ, шу устоз қўлида бирга сабоқ олган мактабдоши Хожа Аҳмад Яссавий тариқатининг услуби эса жаҳрия бўлган. Аммо кўнгил зикри йўлини тутган Ғиждувоний зикри самоъни инкор этмаган. У ўз рубоийларидан бирида: “Инкор макун самоъву мақбул мадор”, яъни: “Майл этма самоъга, қилмагин ҳам инкор”дейди. Бу Ғиждувоний дунёқарашидаги бағрикенглик фазилатидан дарак берадики, у ҳам миллий истиқлол мафкурамиздаги асосий ғоялардан бири — толерантликка ҳамоҳангдир.
Маънавиятимизнинг тафаккур хазинасига Ғиждувоний ҳадя этган ғоялар, асос солган тариқати ва асарлари бугунги миллий истиқлол мафкурамизнинг муҳим илдизи ҳамда манбаларидан, десак, муболаға бўлмайди.

Хожа Абдулхолиқ Ғиждувоний таълимоти жаҳоний шуҳрат қозонишига сабаб унинг умумбашарий моҳият касб этганидадир. Ғиждувоний тариқати соликни жамиятдан тамоман ажралиб қолмасдан, таваккул ихтиёр этиб, халқ билан бирга бўлиш ва ўз кучи билан ҳалол меҳнат қилишга даъват этади. Ушбу таълимот талаби шундайки, солик меҳнат жараёнида, суҳбат ва сафарда “зоҳиран халқ бирла, ботинан Ҳақ бирла” бўлиб, ўз тирикчилиги таъминотини бошқалардан тиламай, ўз ҳаракати билан қўлга киритсин. Бу энг ҳалол ва ҳурфикр маслак эди. Унинг шартларига шоҳ ҳам, дарвеш ҳам риоя этиш имконига эга бўлган. Бу таълимот ўз моҳиятида дунёвийлик билан илоҳийликни мувофиқлаштира олган. Миллий истиқлол мафкурамиздаги “Дунёвийлик — даҳрийлик эмас” ғояси ўз илдизлари билан ана шу моҳиятга бориб боғланади. Мазкур маслакдаги кишилар тирикчилик ташвишлари, санъату ҳунар машғулоти, дунё неъмату меҳнатларидан қўл узмаган ҳолда Оллоҳ билан дўстлашиш бахтига муяссар бўлганлар. Хожагон-нақшбандия таълимоти шу жиҳатлари билан халққа яқин тарзда шакилланган, элнинг барча тоифаю табақалари орасида кенг ёйилган, жаҳоншумул моҳият касб этган.

08
ХОЖА АБДУЛХОЛИҚ ҒИЖДУВОНИЙ
АЙТГАНЛАРИДАН
022

Эй, менинг ўғилгинам, сенга насиҳат қилайин, тақво (парҳезгарлик)ни ўзингга шиор қилиб ол, ибодат вазифаларини доимо бажар. Ўз ҳолатингни ҳар доим кузатувчи бўл. Ҳақ таолодан доимо қўрқувда бўл. Худои таолонинг, Расулуллоҳнинг, ота-онанинг ва барча машойихларнинг ҳақ-ҳуқуқларини адо қилувчи бўлки, бу хислатлар билан Ҳақ таолонинг розилигига мушарраф бўлурсан.

* * *

Хоҳ ошкора бўлсин, хоҳ пинҳона бўлсин, хоҳ Қуръонга қараб бўлсин, хоҳ ёддан бўлсин, Қуръон ўқишни асло тарк қилма. Қуръонни фикр билан, қўрқув ва йиғи билан ўқи. Барча ишларда Қуръонга ружуъ қилгилки, Қуръон халқ учун Ҳақ таолонинг ҳужжатидир.

* * *

Илм қидиришдан бир қадам ҳам узоқлашма, фиқҳ илми ва ҳадис илмини ўрган. Тақлидчи сўфийлардан узоқ бўлгинки, улар дин йўлининг ўғриларидир ва мусулмонларни йўлдан урувчидирлар.

* * *

Ҳамиша суннатга амал қил, ўтмишдаги улуғ уламоларнинг мазҳаб (йўллар)идан юргинки, ҳар қандай бидъат макруҳдир. Ёшлар ва аёллар билан доимий суҳбатда бўлма. Бидъатчилар ва бойлар билан улфат бўлмагинки, улар сени диндан айирадилар. Суҳбат қурсанг, фақирлар билан қур, ўз юкингни ўзинг кўтар, ҳалол егинки, ҳалоллик яхшиликларнинг калитидир. Ҳаромдан қочгинки, акс ҳолда Ҳақ таолодан узоқлашасан… Ҳалол егинки, бундан ибодатнинг ҳаловатини топасан…

* * *

Яхши номга эга бўлай десанг, ном чиқарма. Нафсинг хор бўлиши учун кўп сафар қил. Машойихларнинг ҳурматини жойига қўй….Бировнинг мақтовига учма. Биров ёмонласа, хафа бўлма. Халқнинг мақташи ёки ёмонлаши сен учун бефарқ бўлсин. Халқ билан чиройли муомала қил. Доимо адаб сақла. Барча ҳолатда яхшига ҳам, ёмонга ҳам лутфу марҳамат билан муомала қил.

(“Тариқат одоби” рисоласидан)

* * *

Аслида зуҳд шундайки, дунёнинг тамоми моли унинг қўлида бўлса ҳам, дилида молу дунёга заррача меҳр қўймайди. Бундай киши етук кишидир. Унинг моли диндур.

* * *

Сўрадиларки, бемор дилнинг давоси нима? Шайх — Оллоҳ унинг руҳини муқаддас қилсин—буюрдилар: “Унинг давоси шуки, уламоларнинг суҳбатига интилади. Уларнинг хизматида туради. Уларнинг айтганини қабул қилиб, машойихлар ҳузурида бўлади. Шундагина унинг дилидан дунёга бўлган муҳаббат кетади”. Расулуллоҳ айтадилар: “Ўлим келмасидан аввал унга тайёргарлик кўринглар”.

* * *

Ризо — бу шодликдир. Яъни Ҳақ таоло томонидан неки бало ва кулфат етса, бунга хушнуд бўлади. Ва кўнглимиз бу балоларга қарши эътироз қилмайди, чунки балолар дўстдан келгандир.

* * *

Дил зикрининг тўртта шарти бор: биринчиси шуки, шайх қайси тартибда ўргатган бўлса, шу тартибда айтади. Натижада “Азкуркум” (Сизларни ёдлайман) сўзининг гулидан мева ҳосил бўлади. Иккинчиси шуки, луқмада эҳтиёт бўлади, шубҳали луқма дилни қорайтиради, қорайган дилдан эса зикр ҳосили чиқмайди.

* * *

Билгинки, дил ибодати муҳаббатдир. Чунончи, Ҳақ таоло буюради: “Агар сизлар Аллоҳни севсаларингиз, бас, менга тобе бўлинглар, шунда Аллоҳ ҳам сизларни севади”. Расулуллоҳ айтадилар: “Кимки Аллоҳнинг расулини севса, Аллоҳ ҳам уни севади”.

«Ўзбекистон адабиёти ва санъати» газетасининг 2003 йил 48-сонидан олинди.

033

09
XOJA ABDULXOLIQ G’IJDUVONIY O’GITLARI HAQIDA
Nusratullo Jumaxo’ja
filologiya fanlari doktori
022

Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniy hozirgi zamonda dunyo jamoatchiligi tomonidan eng ilg‘or demokratik tamoyillarga amal qiluvchi, ilohiyot va dunyoviylikni insonparvar nuqtalarda tutashtirgan, jahonda eng ko‘p muxlisga ega bo‘lgan Xojagon-naqshbandiya tariqati asoschisidir.

Mutafakkirning G‘ijduvon shahri tub aholisi tilida faol qo‘llanadigan nomi — Xojayi jahon. Xaloyiq ushbu tabarruk nomda ajib hikmat ko‘radi. G‘ijduvon shahrining obod va farovon makonligidan, bozorlarning to‘kin-sochin va arzonligidan bahramand tub aholi, qo‘shni-qarindoshlar, olisdan kelgan mehmonlar — bari ushbu shahardagi fayzu futuh, xayru barakani piri buzrukvor — Xojayi jahon nomi bilan bog‘lab gapiradilar. Xo‘sh, qaysi jahonshumul xizmati tufayli bu zoti bobarakot ona-shahri G‘ijduvon shuhratining jahoniy mavqega ko‘tarilishiga, Vatani nazarkarda maskanga aylanishiga sabab bo‘ldi?

Avvalo, Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniy mashg‘ul bo‘lgan ilm va tafakkurning jahonshumul ahamiyati uning ilohiy mohiyatida, bu porloq shaxsiyatni Olloh yorlaqaganligida. U Xojayi Xizr siylovi bilan Haq ahlining sarvari maqomiga ko‘tarildi.

Alisher Navoiy “Nasoyim ul-muhabbat min shamoyim ul-futuvvat” asarida shunday naql keltiradiki: “Agar yer yuzida Xoja Abdulxoliq farzandlaridin biri bo‘lsa erdi, Mansur hargiz dor ostiga bormag‘ay erdi”. Bu naqlda qanday hikmat bor? G‘ijduvoniy ta’limotida mashhur Mansur Hallojni o‘limdan saqlab qolishi, tasavvuf dunyoqarashi bilan mutaassib aqidaparastlikni murosaga keltirishi mumkin bo‘lgan qanday hurfikr va hayotbaxsh g‘oyalar bor edi?

“Qissayi Mashrab”da shunday ma’lumot bor: “Ma’niyi Ofoq uldurki, “Qutbul Olam” degan bo‘lur. Dunyoda ikki Ofoq o‘tubdurlar: birlari Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniy, yana birlari hazrati Ofoq xo‘jamdurlar”. Bu naqlda qanday sir bor? Xojayi jahon qanday umumbashariy g‘oyalar bilan “Ofoq”, ya’ni “Qutb ul Olam” unvoniga sazovor bo‘lganlar? Bundan tashqari, mazkur naqlning qalandariylikka oid manbada kelishi ham qiziq. Demak, G‘ijduvoniy g‘oyalari faqat xos tariqat a’zolarigagina emas, balki qalandarlik suluki talablariga ham mos kelarkan-da.

Tafakkur dunyosida “hujjatul-islom” degan unvon ham borki, u jahonda atigi ikki mutafakkirga nisbatangina qo‘llangan. Biri — Imom G‘azzoliy, ikkinchisi — Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniy. Alisher Navoiy “Nasoyim ul-muhabbat min shamoyim ul-futuvvat” asarida G‘ijduvoniyga nisbatan “alarning ravishi tariqatda hujjatdur” deydi. Xo‘sh, tariqat piri G‘ijduvoniyning ravishi, ya’ni yo‘li, fe’l-atvori, tabiat-tiynati, g‘oyaviy tizimining tariqatda hujjat bo‘lishga sazovor qanday xosiyatlari mavjud?

Avvalo, tariqat va zikrning mohiyatini muxtasar izohlash zarur. Ma’lumki, islomiy tasavvufiy ta’limot nuqtai nazaridan insonning ma’naviy-ruhiy komillikka erishishi shariat, tariqat va haqiqat bosqichlaridan iborat. Islom yoki xudojo‘ylik yo‘liga kirgan solik, ya’ni yo‘lovchi, izlovchi mana shu bosqichlarni bosib o‘tishi zarur. Bu bosqichlar bir-birini taqozo etadi.

Shariatsiz tariqatga kirib bo‘lmaydi, tariqatsiz haqiqatga erishilmaydi. Tariqat — shariat qonun-qoidalarini bajarish va Olloh taolo muhabbatiga muyassar bo‘lish yo‘li. Shariat — nazariya, tariqat amaliyotdir. Haqiqat — maqsad, tariqat — uslub, faoliyat shaklidir. Tasavvuf ta’limoti tadqiqotchilari ta’riflaricha: “shariat yong‘oqning po‘chog‘i bo‘lsa, tariqat po‘choq ichidagi po‘stloqdir, haqiqat esa po‘stloq ichidagi mag‘iz”; “shariat — yer, tariqat mazkur yerda ungan daraxt, haqiqat esa shu daraxtning mevasi”; “tariqat — fano, ya’ni o‘zdan kechish, haqiqat — baqo, ya’ni botil (buzilgan, behuda) ishlardan kechish, haq ishlarga bog‘lanmoq”; “shariat — qonun, tariqat — yo‘l”, “qonun vujud va qalbni tarbiyalaydi, “yo‘l” ko‘ngilni poklab, ruhni nurlantiradi”.

G‘ijduvoniy tariqatining olamshumul, umumbashariy mohiyat kasb etishida bu tariqatning zikr uslubi katta ahamiyatga ega. Ayonki, G‘ijduvoniy tariqatining uslubi — xufya zikr, ko‘ngil zikridan iborat bo‘lgan. Xo‘sh, zikrning mohiyati nimayu ko‘ngil zikrining xosiyati qanday? Zikrni tasavvuf ahli maqomlar sayri jarayonida fikriy-ruhiy quvvatni, tafakkur malakasini shakllantirishning eng yaxshi yo‘li deb bilganlar. Zikrning mohiyati Tangri taoloning nomini yod etishdir. Tasavvufdagi bu hol Qur’onning “Meni yod etinglar, toki men sizlarni yod etay” mazmunidagi oyatidan oziqlangan. Zikr so‘fiyga shunday imkoniyat berganki, u kamoli mushohadaga berilgan. Zikr holatida so‘fiy butun ruhiy qobiliyatini Ollohning nomini zikr etishga safarbar etgan, unga nisbatan shu qadar ichki shavq paydo qilganki, qolgan hamma narsani unutish darajasiga yetgan.

Mutafakkir o‘z ruboiysida zikrni bunday talqin etadi:

Jono, labam az zikri tu xomo‘sh mabod,
Yodi tu zi xotiram faromo‘sh mabod.
Har jo zi shumo ba lab hadise go‘yand,
Zarroti vujudi man ba juz go‘sh mabod.

Ruboiy Ergash Ochilov tarjimasida bunday jaranglaydi:

Bir lahza tilim tin olmasin zikringdan,
Bir lahza dilim to‘xtamasin fikringdan.
Har uzvi quloqqa aylanar jismimning
Har qayda so‘z ochsalar sening zikringdan.

Demak, so‘fiyning vujudi, ruhi, fikru zikri Olloh yodi bilan bo‘lishi lozim.
Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniyning ko‘ngil zikri juda katta tarbiyaviy, ma’rifiy, insonparvarlik mohiyatiga ega. Avvalo, u so‘fiyni xo‘jako‘rsincha, namoyishkorona “taqvodorlik”dan saqlaydi. Ko‘ngil zikri riyodan xoli ekanligi bilan ham ahamiyatli. Ikkinchidan, hufya zikr eng samimiy va oliy muhabbat ko‘ngilda kamol topishini ta’minlaydi. Uchinchidan, zikri xafiy inson ko‘nglini eng mo‘‘tabar sajdagoh darajasida ilohiylashtiradi. Chunki Olloh ko‘ngil zikriga moyil har bir inson qalbida yashaydi. G‘ijduvoniyning ko‘ngil zikri milliy istiqlol mafkuramizdagi “Olloh qalbimizda, yuragimizda” g‘oyasi bilan hamnafas. To‘rtinchidan, dunyoviy muhabbat singari, Olloh muhabbati ham elga dasturxon qilib yoziladigan tuyg‘u yoxud shon-shuhrat vositasi emas. U bilan baralla bong urib dovrug‘ taratmasdan, uni ko‘ngil mulki, sehrli-sinoatli tuyg‘u sifatida pinhon saqlagan ma’qul.

Navoiy talqinicha, ko‘ngil zikri karomati tufayli, Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniyning insoniyatga ibrat va saboq bo‘lgan fazilatlaridan biri shuki, ular “bid’at va havo muxolafatida qadam urubturlar va pok ravishlarin ag‘yor ko‘zidin yashurubturlar”. Endi mushohada qilib ko‘raylik-chi, mashhur Mansur Halloj ham “pok ravishin ag‘yor ko‘zidin yashirsa”, “Anal — haq!” deb baralla ayyu hannos solmasa, zinhor dor ostiga borarmidi? Anglashiladiki, odam faqat o‘z aybinigina yashirib yurmasdan, pok xislatini ham pinhon tutgani ma’qul. Bu, birinchidan, pokiza siyratini yomon ko‘zdan asrash, ikkinchidan, dushman g‘ashini qo‘zg‘amaslik, uchinchidan, kamtarlik, ya’ni o‘z fazilatini ko‘z-ko‘z qilib maqtanishdan saqlanish uchun zarur. “Az darun shav oshnovu va z-berun begonavash”, deydi mutafakkir. Ya’ni, ichdan, ko‘ngilning tubida Ollohga do‘st bo‘l, ammo buni sirtingga chiqarishing, muhabbatingni oshkora izhor etaverishing shart emas. Tashqaridan begonavash ko‘rinsang ham bo‘ladi. Xojagon-naqshbandiya tariqatidagi “botinan Haq birla, zohiran xalq birla” bo‘lmoq ravishi ham xufya zikr fazilatidan vujudga kelgan.

Insonning e’tiqodi, qaysi mazhab yoki tariqatni qabul qilishi, zikrning qaysi uslubini tanlashi ixtiyoriy, bugungi huquqiy til bilan aytganda, vijdon erkinligidir. Masalan, Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniyning ustozi, Shayx ush-shuyux Yusuf Hamadoniyning zikr uslubi samo’, shu ustoz qo‘lida birga saboq olgan maktabdoshi Xoja Ahmad Yassaviy tariqatining uslubi esa jahriya bo‘lgan. Ammo ko‘ngil zikri yo‘lini tutgan G‘ijduvoniy zikri samo’ni inkor etmagan. U o‘z ruboiylaridan birida: “Inkor makun samo’vu maqbul mador”, ya’ni: “Mayl etma samo’ga, qilmagin ham inkor”deydi. Bu G‘ijduvoniy dunyoqarashidagi bag‘rikenglik fazilatidan darak beradiki, u ham milliy istiqlol mafkuramizdagi asosiy g‘oyalardan biri — tolerantlikka hamohangdir.

Ma’naviyatimizning tafakkur xazinasiga G‘ijduvoniy hadya etgan g‘oyalar, asos solgan tariqati va asarlari bugungi milliy istiqlol mafkuramizning muhim ildizi hamda manbalaridan, desak, mubolag‘a bo‘lmaydi.
Xoja Abdulxoliq G‘ijduvoniy ta’limoti jahoniy shuhrat qozonishiga sabab uning umumbashariy mohiyat kasb etganidadir. G‘ijduvoniy tariqati solikni jamiyatdan tamoman ajralib qolmasdan, tavakkul ixtiyor etib, xalq bilan birga bo‘lish va o‘z kuchi bilan halol mehnat qilishga da’vat etadi. Ushbu ta’limot talabi shundayki, solik mehnat jarayonida, suhbat va safarda “zohiran xalq birla, botinan Haq birla” bo‘lib, o‘z tirikchiligi ta’minotini boshqalardan tilamay, o‘z harakati bilan qo‘lga kiritsin. Bu eng halol va hurfikr maslak edi. Uning shartlariga shoh ham, darvesh ham rioya etish imkoniga ega bo‘lgan. Bu ta’limot o‘z mohiyatida dunyoviylik bilan ilohiylikni muvofiqlashtira olgan. Milliy istiqlol mafkuramizdagi “Dunyoviylik — dahriylik emas” g‘oyasi o‘z ildizlari bilan ana shu mohiyatga borib bog‘lanadi. Mazkur maslakdagi kishilar tirikchilik tashvishlari, san’atu hunar mashg‘uloti, dunyo ne’matu mehnatlaridan qo‘l uzmagan holda Olloh bilan do‘stlashish baxtiga muyassar bo‘lganlar. Xojagon-naqshbandiya ta’limoti shu jihatlari bilan xalqqa yaqin tarzda shakillangan, elning barcha toifayu tabaqalari orasida keng yoyilgan, jahonshumul mohiyat kasb etgan.

08
XOJA ABDULXOLIQ G’IJDUVONIY
AYTGANLARIDAN
022

Ey, mening o‘g‘ilginam, senga nasihat qilayin, taqvo (parhezgarlik)ni o‘zingga shior qilib ol, ibodat vazifalarini doimo bajar. O‘z holatingni har doim kuzatuvchi bo‘l. Haq taolodan doimo qo‘rquvda bo‘l. Xudoi taoloning, Rasulullohning, ota-onaning va barcha mashoyixlarning haq-huquqlarini ado qiluvchi bo‘lki, bu xislatlar bilan Haq taoloning roziligiga musharraf bo‘lursan.

* * *

Xoh oshkora bo‘lsin, xoh pinhona bo‘lsin, xoh Qur’onga qarab bo‘lsin, xoh yoddan bo‘lsin, Qur’on o‘qishni aslo tark qilma. Qur’onni fikr bilan, qo‘rquv va yig‘i bilan o‘qi. Barcha ishlarda Qur’onga ruju’ qilgilki, Qur’on xalq uchun Haq taoloning hujjatidir.

* * *

Ilm qidirishdan bir qadam ham uzoqlashma, fiqh ilmi va hadis ilmini o‘rgan. Taqlidchi so‘fiylardan uzoq bo‘lginki, ular din yo‘lining o‘g‘rilaridir va musulmonlarni yo‘ldan uruvchidirlar.

* * *

Hamisha sunnatga amal qil, o‘tmishdagi ulug‘ ulamolarning mazhab (yo‘llar)idan yurginki, har qanday bid’at makruhdir. Yoshlar va ayollar bilan doimiy suhbatda bo‘lma. Bid’atchilar va boylar bilan ulfat bo‘lmaginki, ular seni dindan ayiradilar. Suhbat qursang, faqirlar bilan qur, o‘z yukingni o‘zing ko‘tar, halol yeginki, halollik yaxshiliklarning kalitidir. Haromdan qochginki, aks holda Haq taolodan uzoqlashasan… Halol yeginki, bundan ibodatning halovatini topasan…

* * *

Yaxshi nomga ega bo‘lay desang, nom chiqarma. Nafsing xor bo‘lishi uchun ko‘p safar qil. Mashoyixlarning hurmatini joyiga qo‘y….Birovning maqtoviga uchma. Birov yomonlasa, xafa bo‘lma. Xalqning maqtashi yoki yomonlashi sen uchun befarq bo‘lsin. Xalq bilan chiroyli muomala qil. Doimo adab saqla. Barcha holatda yaxshiga ham, yomonga ham lutfu marhamat bilan muomala qil.

(“Tariqat odobi”risolasidan)

* * *

Aslida zuhd shundayki, dunyoning tamomi moli uning qo‘lida bo‘lsa ham, dilida molu dunyoga zarracha mehr qo‘ymaydi. Bunday kishi yetuk kishidir. Uning moli dindur.

* * *

So‘radilarki, bemor dilning davosi nima? Shayx — Olloh uning ruhini muqaddas qilsin—buyurdilar: “Uning davosi shuki, ulamolarning suhbatiga intiladi. Ularning xizmatida turadi. Ularning aytganini qabul qilib, mashoyixlar huzurida bo‘ladi. Shundagina uning dilidan dunyoga bo‘lgan muhabbat ketadi”. Rasululloh aytadilar: “O‘lim kelmasidan avval unga tayyorgarlik ko‘ringlar”.

* * *

Rizo — bu shodlikdir. Ya’ni Haq taolo tomonidan neki balo va kulfat yetsa, bunga xushnud bo‘ladi. Va ko‘nglimiz bu balolarga qarshi e’tiroz qilmaydi, chunki balolar do‘stdan kelgandir.

* * *

Dil zikrining to‘rtta sharti bor: birinchisi shuki, shayx qaysi tartibda o‘rgatgan bo‘lsa, shu tartibda aytadi. Natijada “Azkurkum” (Sizlarni yodlayman) so‘zining gulidan meva hosil bo‘ladi. Ikkinchisi shuki, luqmada ehtiyot bo‘ladi, shubhali luqma dilni qoraytiradi, qoraygan dildan esa zikr hosili chiqmaydi.

* * *

Bilginki, dil ibodati muhabbatdir. Chunonchi, Haq taolo buyuradi: “Agar sizlar Allohni sevsalaringiz, bas, menga tobe bo‘linglar, shunda Alloh ham sizlarni sevadi”. Rasululloh aytadilar: “Kimki Allohning rasulini sevsa, Alloh ham uni sevadi”.

«O‘zbekiston adabiyoti va san’ati» gazetasining 2003 yil 48-sonidan olindi.

022

(Tashriflar: umumiy 2 545, bugungi 1)

Izoh qoldiring