Abduhamid Pardayev. To’rtliklar

33Устоз Усмон Азим анча йиллар олдин эътироф этганидек, ўзбек адабиётининг шундай заҳматкаш фидойилари борки, улар умрларини пойтахтдан олис манзилларда кечаю кундуз миллат дардини англашга, ифодалашга бағишлаб яшайдилар. Ана шундай ижодкорлардан бири Абдулҳамид Пардаевдир…

23Абдуҳамид ПАРДАЕВ
ТЎРТЛИКЛАР


   Шоир, адабиётшунос ва таржимон.Абдулҳамид Пардаев  1958 йилнинг 17 январида Бўка туманида туғилган.  Ўзбекистон Ёзувчилар уюшмаси аъзоси. Бир неча шеърий тўпламлар, жумладан, „Амир Темур“, „Алишер Навоий“, „Дўстнома“ достонлари муаллифи. Саккиз жилдлик Танланган асарлари нашр қилинган. Юсуф Хос Ҳожибнинг „Қутадғу билиг“ достони, Алишер Навоийнинг барча достонларини замонавий ўзбек тилига табдил этган. Ф. Нитшенинг „Зардушт нидоси“ асарини ўзбек тилига шеърий ўгирган. Р.Тагор, Ж.Байрон, Ж. Китс, A.Blok, И.Бродский каби ўнлаб машҳур шоирларнинг шеърий туркумларини, шунингдек, бир қатор жаҳон адибларининг романлари ва қиссаларини, таниқли файласуфларнинг рисолаларини ўзбек тилига таржима қилган. Шеърлари рус, турк, қирғиз, қозоқ, немис, озарбайжон тилларига таржима қилинган.


* * *
“Тангри таолонинг ери гарчи кенг” ,
Бу ҳам Яратганнинг каромати денг.
Ва лекин энг ажиб аъло юртлар ҳам
Она юртинг билан бўла олмас тенг.

* * *
Сенга замонадан сўзлай ҳикоя,
Бозор иқтисоди учун бу ғоя:
Бозорда тафаккур талаб қилинмас,
Фақат пул санашни билсанг кифоя.
* * *
Юрагим сиқилди қиш – зимистонда,
Насиб қил сармастлик баҳористонда.
Саждадан бошимни олмасман зинҳор
Яна бир яйрасам ёз – тобистонда.

* * *25
Бағримизни вайрон қилар тарзимиз бор,
Афтода бу тарзимиздан арзимиз бор.
Ё Раб, ўзинг осон қилгин мушкулимиз
Зиммамизда жуда катта қарзимиз бор.
* * *
Тақдирга қизиқиш боис бермай тан,
Шамолдай оламни кездим дафъатан.
Сенсиз ҳеч бир жойга сиғмай беватан,
Яна жаннат кўйинг айладим ватан.
* * *
Айтиб бўлмас бу нусха корин,
Фош қилади шу таъриф борин:
Тўнғиздайин семиз, мешқорин,
Кўрсатмагин, ё Раб, дийдорин!
* * *
Ёпинма ғофиллик чиммати билан,
Бирга бўл Расулнинг уммати билан.
Эй Ҳамид, унутма юксалар доим
Қуш қаноти, мўмин ҳиммати билан.
* * *
Қалбан Ҳақ, зоҳиран халқ билан бирга,
Етишгин ҳаттоки илоҳий сирга.
Парвардигор лутфи билан беармон
Авлиёлар каби айлан кабирга.
* * *
Мақтов, шону шуҳрат – ҳалокат, офат,
Истеъдод учун бу катта талофат.
Шоир, илҳом, ижод завқидан ўзга
Ҳеч кимдан ҳеч қачон кутма мукофот.
* * *
Ғазаби мисоли шиддатли чақин,
Ит каби талашар арзимас ҳақин.
Бу каби балодан асрагин Худо,
Шайтони лаинга қариндош яқин.

* * *
Одамийлик даъво қилару бироқ,
Одамий сийратдан минг сарҳад йироқ.
Тун ичра ҳар қанча шуъла сочса ҳам
Ҳилол бўлса олмас ҳеч қачон чироқ.

* * *
Каримий қаноти хаёлотимнинг,
Кашшофи эл ичра яхши отимнинг.
Жаннатда ҳам ҳамроҳ айлагин, ё Раб,
Дояси ижодий камолотимнинг.
* * *
Дедим: “Инсонга ёт гоҳ ақлу фунун,
Қай бир ишларида устувор жунун?”
Дедилар: “Бўлмасин асло бағринг хун,
Одамзот қаддини ростлаган маймун”.

Асло мавҳум эмас одамнинг насли,
Рафторидан аён ҳар кимнинг асли.
Зотан, атворини қилади ошкор
Манзараси билан йилнинг ҳар фасли.

Ер юзига сиғмайди инсон,
Ҳатто торлик қилар кенг осмон.
Ўн саккиз минг оламга Сендай
Шоҳ бўлишни истар, ё Раҳмон!


Наҳот тилинг эмас, дилинг ҳам қотган,
Наҳот шафқат ҳиссин қалбинг йўқотган.
Бир оғиз сўз айтмай мени текинга,
Ҳижрон миршабига сотганинг, сотган!

Кимлардир дафъатан йиқилиб ўлар,
Ким очкўзлик қилиб тиқилиб ўлар.
Телба бу дунёдан бағри қон сиймо
Алам-изтиробдан сиқилиб ўлар.

Футболда энг яхши ҳимоя ҳужум,
Хоразм халқи дер: “Беназир ғужум”.
Фолга ишонмайди асло, ва лекин
Фолсиз ҳам юрмайди бор аҳли нужум.

Сочу соқолимда йилларнинг барфи,
Бошимда ҳукмрон кексалик ҳарфи.
Нуроний чеҳрамга боқиб дафъатан
Ёдимга тушади устозим Парфи.

Гёте ҳам Ҳазрат каби буюк зот,
Шоҳона байтларин такрорлайман бот:
“Тангрим, одамзотга бердинг башар от,
Бироқ яшаётир мисли ҳашарот” .

Шоир, истеъдоднинг ёлғиз ўзи кам,
Қанот бўлсин журъат ва жасорат ҳам.
Журъатсиз истеъдод билан эл ичра,
Шарманда бўлмагин мисли муттаҳам.

“Дарё, сарой, катта йўлдан йироқ бўл” , –
Бу ҳикматга амал қилмадим мен гўл.
Баъзида кечалар ҳеч тинчлик бермай
Илондай вишиллар, ё Раб, катта йўл!

Камми куйганим ёр ҳажрин доғида,
Бу қандай кўргулик, айтгин, Худойим:
Булбули бийронман ашъор боғида,
Бойўғли сингари вайрона жойим.

Бир кун бирлашади офтоб билан ой,
Бандалар қочгани топа олмас жой.
Марҳаматинг дариғ тутмай, ё Оллоҳ,
Қиёматда асло ҳолим қилма вой.

Даҳо ижод қилмас буюртма билан,
Қалбин амри билан ижод қилади.
Иродаси заиф Худойим берган
Ноёб истеъдодни барбод қилади.

Бошимдан ўтди кўп ёзлару қишлар,
Ташвишлар санчдилар заҳарли нишлар.
Аниқ хулосага келдим ниҳоят –
Шоирни ўлдирар сиёсий ишлар.

Замона зўрларин бўлса гар қули,
Тўтига дўнади ашъор булбули.
Ёлғон маддоҳидан минг бора афзал
Ҳақиқат мардона қурбон-мақтули.

Қиёмат қоимда, ё Оллоҳ-Оллоҳ,
Қўллар сўзлайдилар, оёқлар гувоҳ .
Ҳолим хароб, ё Раб, гар раҳм қилиб,
Менга ҳам Сен ўзинг бўлмасанг паноҳ.

Шайтоний куч билан қудрат намоён,
Ақлу тафаккурга ишонма чандон.
У яратган ядро қуроли, эвоҳ,
Она ерни яксон қилар бегумон.

Тафаккур аҳлига беомон замон,
Азобу изтироб ичра беором.
“Кулфат доноларнинг маҳри то ҳамон,
Ҳасрат ақлларнинг калиди мудом” .

Илму маърифатнинг завқи беқиёс,
Ҳеч не билан қилиб бўлмайди қиёс.
Бу завқ билан сармаст қилганинг учун
Беадад шукурлар бўлсин, ал-Ғиёс.

Ё Раб, меҳрибонлар меҳрибонисан,
Ҳамиднинг ёлғиз, тоқ қаҳрамонисан.
Диёнат аҳлининг жаннати аъло,
Хиёнат қавмининг қаҳратонисан.

Бу дунё бамисли улкан чархпалак,
Муттасил айланар бу чархи фалак.
Авлодлар муттасил алмашмаса гар
Такрорлар бизларни қиларди халак.

Ўғлимни интизор кутиб айни дам,
Кўнглимга бир фикр келди ногаҳон:
Қабрида йўлимга қараб дам-бадам,
Онам ҳам интиқми менга, ё Раҳмон?!

Ҳазм қила олмай жиндай жабрини,
Синадим, во дариғ, ҳатто сабрини!
Тангрим, жаннати қил меҳрибон онам,
Мен ҳам обод қилай азиз қабрини.

Қай буюк шоирни замона йўнди,
Даврон фармонига қул каби кўнди.
Булбули бийрон бу нодир истеъдод
Тўтидай замонсоз маддоҳга дўнди.

Акобирлар бизни ҳисоблар авом,
Гарчи ўзларини ақлли санар;
Мантиқсиз ишлари этади давом,
Мукофотланганлар мукофотланар.

Шафқатсиз вақт синовидан ўта олсам,
Ўз давримдан илгарилаб кета олсам.
Мендан бахтли одам бўлмас, Худо ҳаққи,
Абадият оламига ета олсам.

Чинакам иқтидор бўлмаган жойда,
Тинимсиз меҳнат ҳам бермайди фойда.
Ҳисобга олмаса баҳор фаслини
Сув тўлиб оқмайди тоғдаги сойда.

Лутфинг дариғ тутма мендан, Худойим,
Лутфан йўлиқтиргин Ҳотам Хизрга.
APLни кўриш учун ҳар доим
Зорман замонавий телевизорга.


Мақтовлар наинки забардаст қилар,
Шоир ақлин олиб, гоҳ сармаст қилар.
Ногоҳ айлантириб шуҳрат қулига
Ноёб истеъдодин заиф-паст қилар.

То абад безавол шонли баётим,
То абад мен билан илоҳий илҳом.
Асло завол билмас шонли ҳаётим
Ҳар икки дунёда этади давом.

Кўнглингни юмшатсин дилимнинг зори,
Мендай йўқ жамолинг зор-интизори.
Эй, жаннат боғидай гўзал узори,
Менсиз қизимайди ҳуснинг бозори.

Бамисоли суҳбат боши “Ассалом…”,
Дастлаб калом бўлган, илоҳий калом.
Оламу одамзот ҳаётига ҳам
Нуқта қўяр бир кун калом, вассалом.

Яшадим заминий салтанат ичра,
Гоҳ қувонч, гоҳида дуч келди бало.
Не ажаб, илоҳий салтанат ичра,
Жаннат аҳли билан яшасам аъло.

Ўқиймиз мозийнинг ҳикоятларин,
Сезамиз даҳшатли сироятларин.
Ё Раб, аввал бошдан бутун бир тарих
Силсиласи инсон жиноятларин.

Гўзаллар аслига муҳтожман, муҳтож,
Парилар наслига муҳтожман, муҳтож.
Бағримни қон қилди муҳаббатсизлар,
Ё Раб, ишқ фаслига муҳтожман муҳтож!

Пойининг ғубори бошим узра тож,
Бир пари васлига муҳтожман, муҳтож,
Во дариғ, бир бўса учун бир ўлка
Хирожидан ортиқ талаб қилар бож!

Ўйнашма золим шоҳ билан, эй инсон,
Золим зулми Оллоҳ қаҳридан ёмон.
Тавба қилсанг, Худо кечирар бироқ,
Кечирмас бағритош султон ҳеч қачон.

Неларни кўрмади бу шўр пешона,
Парфидай қилмади насиб кошона.
Парфидай маҳорат ҳам армон, бироқ
Парфидай яшадим мен дарвешона.

Аёл билан эркак, Оллоҳ билан қул,
Маъқулнинг ёнида доим номаъқул.
Қарама-қаршилик мудом пайваста
Қошида ожиздир тафаккур-уқул .

Имонингни доим қилгин эҳтиёт,
Ҳеч бир ишни қилма эътиқодга ёт.
“Бир нафаслик ўйин-кулгудир ҳаёт” ,
Мўмин фақат жаннат ичра барҳаёт.

Бозорда мевани тотиб олишар,
Иродаси бўшни сотиб олишар.
Хатардан холимас лочиндай парвоз,
Баланд учган қушни отиб олишар.


Бу олам наинки эзгу ниятин,
Қадрлар ўзбекнинг самимиятин.
Не бахтки, қомусий олимлар юрти
Бешиги Туркистон маданиятин.

Ҳар олим айтар: от чопағон бўлар,
Аксарият итлар қопағон бўлар.
Одам-чи, десангиз айтай рўйи рост
Одамзот ҳамиша топағон бўлар .

Ҳаёт оғир шакли ёлғизлик, тоқлик,
Кимнингдир йўлида зору муштоқлик.
Махатма Гандининг сўзига кўра –
Зулмнинг энг оғир шакли қашшоқлик.

Адолатталаб то ҳатто кенг фазо,
Ҳар бир жиноятчи олади жазо.
Ва лекин виждонли одамлар учун
Виждон азобидан ортиқ йўқ сазо.

Ўзгача бадиий фаолиятим,
Ундан ўзга менинг йўқ ҳеч ниятим.
Кўзгудаги каби акс этар унда
Маданиятсизлик — маданиятим.

Азалдан шубҳасиз бир ҳақиқат бор –
Жиноят жазосиз қолмайди асло.
Бироқ бунга кимлар бермас эътибор,
Жиноятлар қилиб толмайди асло.

Истеъдод нималар қила олади?
Демам, замон билан жангда толади.
Истеъдодли шоир ҳақиқат учун
Курашиб дунёда мангу қолади.


Жаҳолат замони тарихда олис,
Тафаккур замони ҳукмрон бу пайт.
Бутун одамзотни, эй Ҳамид, холис
Олтин даврони ишқ кутмоқда, деб айт.

Тоғдай оғир тақдир, болдай ширин бахт,
Завқу шавқин билмас ҳатто тожу тахт.
Бизга ҳавас қилар ҳайрону карахт
Жумла бахтиёру жамики бебахт.

Эзгулик ниқобин кийган ёвузлик, –
Бутун тирикликнинг заволи музлик.
Оби ҳаётман дер, ичиб бўлмайди
Денгиздан ҳам аччиқ шўр ҳамда тузлик.

Шоҳона силсила, тахтлар баҳоси,
Аксари йўқ улар ҳеч бебаҳоси.
Наинки чидайди, енгар барчасин
Муқаддас, музаффар халқнинг даҳоси.

Бу зотни жазола ўзинг, Худойим,
Қилмиши бағримни қилади вайрон:
Итини боқади гўшт билан доим,
Гадога бермайди ҳатто битта нон.

Гарчи еганинг ош, менинг ошим – тош,
Гар шоду хуррамсан, менга ғам йўлдош.
Билмам, йўлдошинг ким, менга минг шукур,
Тангри ўзи йўлдош ҳам содиқ қўлдош.

Бошингга бахтсизлик тушса эрта-кеч,
Жумбоғин тафаккур, ҳикмат билан еч.
Ёдингдан чиқарма сира ҳам, дўстим,
Бахтсизлик бир синов, жазо эмас ҳеч.

Шаънигга нуқтадай ҳам тушмасин гард,
Бошингга балолар солмасин номард.
“Ҳаёт – бу охири ҳалокатли дард” ,
Уни енга олар фақат аҳли мард.

Қонун-қоидалар мавжуд мукаммал,
Ва лекин уларга қилинмас амал.
Айниқса, замона акобирлари
Нафсу ҳирс қасрини қиларлар қамал.

Мукаммал уйғунлик инсонлар аро,
Токи қарор топмас, аксар фуқаро,
Манглайи кўмирдан ҳам бўлар қаро,
Ҳамиша бағри қон, хор, мотамсаро.

Ҳайрат бахш айлагин, ё Раб, дафъатан,
Мосуво қилмагин ҳайрат-ғайратдан.
Арасту айтгани сингари, зотан,
“Фалсафа ҳам пайдо бўлган ҳайратдан” .

Муттасил ҳаракат катта куч-қудрат,
Унга асос қилгин сабру бардошни.
Собитқадам сувдан олгайсан ибрат,
Тўхтамай томчилаб тешади тошни.

Дўстлар, холисона айтайин шуни,
Камина вайрона кулба тутқуни.
Бизларда лўлича одат, рафиқам
Ҳамиша бозорда ўтади куни.

Ғафлатни батамом тарк эт, эй жигар,
Имкони борича оқил бўл, оқил.
Элнинг назарига тушсай десанг гар
Катта ваъда бермай катта ишлар қил.

Ёлғизлик қилар гоҳ шаробдай сархуш,
Бироқ ёлғиз учун бахту иқбол туш.
Азалдан катта-ю кичикка аён
Ёлғиз қанот билан учолмайди қуш,

Азалий ҳақиқат ўзгармас ҳамон,
Замону маконда ҳокимлик қилар:
Қонунлар, буйруқлар кўпайган замон,
Кўпаяр ўғрилар ва қароқчилар.

Бахтсизлик аслида бахтнинг негизи,
Бахт хам бахтсизликнинг азал эгизи.
Зотан, бахтсизликда бахт асорати,
Бахтда ҳам бахтсизлик теран илдизи.

Тўғри қилдим доим ниятни,
Шиор қилдим самимиятни.
Бутун умр ҳимоя қилдим
Адолат ва инсониятни.

Бир шоир ўз фикрин билдирар ҳассос,
Дафъатан кўрсатар ақлининг кучин:
“Дўстларим, унутманг азалдан асос,
Номутаносиблик уйғунлик учун”.


Кимки ҳар ходимдан садоқат тилар,
“Малакаси менга, дейди, нокерак”;
Унга ходим эмас, фақат ит керак,
Кўр-кўрона фақат ит вафо қилар,

Ширин сўзнинг сўзсиз латофати бор,
Латофатли сўзнинг мукофоти бор.
Ўйламай айтилган сўзнинг ва лекин
Бошга бало офат, талофати бор.

Танбалга феълининг шитоби армон,
Ғофилга қалбининг хитоби армон.
Табиатнинг қизил китоби бору,
Жамиятнинг қизил китоби армон.

Дедилар: “Коинот гултожи инсон”,
Дўстлар, бу ҳақиқат эмас бегумон.
Орамизда шундай инсонлар борки,
Шайтонга ҳам дарс бериши аён.


Бойўғлидай тутар ўзини,
Олайтирар менга кўзини.
Ҳобуки бу думбулбойвачча
Тўғри айта олмас сўзини.

Иқтисодий барқарорликсиз,
Барқарорлик бўлмас сиёсий.
Бош сабаби беқарорликнинг
Ҳукуматдир нўноқ ва осий.

Данте иши сабоқ ҳар бир кишига,
Зинҳор аралашманг Тангри ишига.
Тангрининг ишига аралашса ким
Дафъатан йўлиқар ўлим нишига .

Илоҳийлаштирма инсон зотини,
Оддий инсон дея ата отини.
Ўзини Худо деб ўйлар татиган
Шахсга сиғинишнинг ширин тотини.

Ҳамид, воз кеч фикрий афсоналардан,
Бўлма Мажнун каби девоналардан.
Мантиқий фикрлаб ибрат ол доим
Файласуфлар каби мардоналардан.

Менга насиб этди олқинди совун,
Итлар галма-галдан ғажиган қовун.
Ўзим ҳам авлиё эмасман, ё Раб,
Беҳаё, муғомбир, шайтонга мовун.

Шаънини улуғлаб айтсак ҳам баёт,
Дунёвий ҳаётга абадият ёт.
Охиратинг обод қилгин, эй инсон,
Охират ҳаёти – ҳақиқий ҳаёт.

Ҳамон тасодифлар измида жаҳон,
Тасодиф илоҳи ҳукмрон ҳамон.
Бизни ҳалокатли тасодифлардан
Ўзинг паноҳингда асра, ё Раҳмон.

Зиддият негизи ривожланишнинг,
Маъносин англатай сенга бу ишнинг.
Мусбат билан манфий – эркак ва аёл,
Гарови абадий ҳаёт – туғишнинг.

Ақл ҳақ, туйғулар алдайди бизни,
Ҳамма ҳам босмайди биз босган изни.
Бироқ аксар ҳаёт остонасида
Туйғулар бошқарар йигит ва қизни.

Нафрат ажратади, ишқ бирлаштирар,
Ишқ ошиқ қалбларни кўп сирлаштирар.
Одамзод заволи азалдан нафрат,
Ишқ инсон зотини кабирлаштирар.

Ҳаёти мосуво маъно-мазмундан,
Не ажаб, нодон юз ўгирса диндан.
Ҳамид, ажабланма азалдан-азал
Эшак учун хашак афзал олтиндан.

Олов, ҳаво, сув ва тупроқ сирлашар,
Инсонни яратиб, яхлит бирлашар.
Азал бир ёқадан бош чиқарганлар,
Тангри лутфи билан, бас, кабирлашар.

Тупроқ, ҳаво, олов, сув – модда,
Тўрт унсурдан топганмиз ташкил.
Улар қандай бўлмасин содда
Одамзотни тушуниш мушкул.

Бадбинларни қора ер қилар шеърим,
Яхшиларни жўмард эр қилар шеърим.
Таърифга сиғмас ҳеч сеҳру афсуни
Жўмард эрларни мард шер қилар шеърим.

Осмон тўла ўлим фаришталари,
Мудом камарбаста, во дариғ, бари.
Жон олар бешафқат жаллод сингари,
Эвоҳ, демайдилар асло ёш-қари.

Томири дунёда, ўзи жаннатда,
Дарахт бор – сен асло қолма ғафлатда;
Меҳринг дариғ тутма яқинларингдан –
Сийлаи раҳмдир номи албатта.

Жодугар аланга ёнар кўзингда,
Масхара жаранглар ҳар бир сўзингда.
Тўнғиздан фарқинг йўқ, астағфируллоҳ,
Фақат ҳаром-хариш ризқу рўзинг-да.

Сенга ташламасман ҳаттоки назар,
Худо ҳаққи ҳазар қиларман, ҳазар.
Сендай маҳлуқ билан ҳатто қабрда
Қўшни қилмасин ҳеч Тангрим, алҳазар!

Ҳақсизликлар бисёр, ором йўқ зарра,
Ҳақсизликлар бағрим ўртар минг карра.
Ҳақ билан ҳақиқат тобакай армон,
Наҳот сароб мени чорлаган марра?!

Оғир савдога дуч келса гар нодон,
Ҳаёт тугади деб қилармиш гумон.
Ҳижрон кунжида ҳам ёр висолидан
Нодон каби умид узма ҳеч қачон.

“О, қора хаёллар, о, ёвуз малак,
Токай бағрим ўртаб қиларсиз халак!”
Десам дедилар: “Ҳеч инсон зотига
Асло дўст бўлмаган, дўст бўлмас фалак!”

Хилват гўшам ичра макону замон,
Шарт эмас чеки йўқ майдон мен учун.
Қуёш зарра ичра бўлгандай ниҳон,
Тор кулбам бепоён жаҳон мен учун.

Қўғирчоқ бўлма ҳеч тузум қўлида,
Парвона ҳам бўлма ўнгу сўлида.
Адолатсиз тузум содиқ қулларин
Қасддан қурбон қилар ноҳақ йўлида.

Буюкликни орзу қилар ҳар раста,
Бироқ буюклик ҳам хислат шикаста.
Тарихан ҳаққоний аниқ хулоса –
Буюклик фожеа билан пайваста.

Уруш – муаллифи зўравонликнинг,
Душмани ободлик, фаровонликнинг.
Азалдан ҳамиша содиқ ҳамроҳи
Шайтоний шафқатсиз ҳукмронликнинг.

Умрим сарфламадим фақат базмга,
Назмга сарфладим, аъло назмга.
Ғайрат қилдим, ашъор бобида не бахт
Айландим чинордай мен ҳам азимга.

Тентак билан ошна бўлгандан кўра,
Душман бўлган яхши оқил зот билан.
Эшак билан эмас, унутма жўра,
Манзилга етарсан тезда от билан.

Жасоратсиз ақл аёлларга хос,
Ақлсиз жасорат ҳайвонларга мос.
Жасоратинг уйғун бўлса ақлга,
Турли таналардан бўларсан холос.

Мен ҳамиша қораладим жаҳолатни,
Жаҳолатга пайваста ҳар разолатни.
Адолатсиз замонада умрим бўйи
Ҳам куйлаб, ҳам чорлаб ўтдим адолатни.

Сен мени демагин ноҳақ, ноинсоф,
Ҳақиқатга гапим демагин хилоф.
Унинг айби бисёр, не ҳам қилардик
Бандаси бўлмас ҳеч фариштадек соф.

Бағрим қон дема ёр ҳажрин доғида,
Дардим бисёр дема ҳажрин тоғида.
Бардош бермасанг гар ҳижрон дардига
Зинҳор яйрамайсан висол боғида.

Бир гапни айтайин мен сенга иним,
Уйим-жойим дея билмадим тиним.
Ва лекин ҳар қанча ғайрат қилсам ҳам
Қадримни билмади асло хотиним .

Аҳли ижод билан кўнглим шод қилиб,
Суҳбатлар қураман саҳардан то кеч.
Гўзал асарларин ўқийман билиб,
Мутоала билан зерикмайман ҳеч.

Бу қандай қора тун ойдин тонги йўқ,
Муаззинларнинг ҳам азон-бонги йўқ.
Баъзида заминда халифа инсон
Телбадан фарқ қилмас асло онги йўқ.

Қайда ибтидо-ю, қайда интиҳо?
Оғир хаёлларга чўмаман гоҳо.
Англаганим шуки, давру давроним
Ибтидо, интиҳо каби бебаҳо.

Сўзимиз нақд, нақл – бошқаларники ,
Пешвомиз ишқ, ақл – бошқаларники.
Арши аълога ҳам қилармиз парвоз,
Руҳимиз – қуш, сақил – бошқаларники.

Эвоҳ, бизга бошлиқ сур қориндор кал,
Кеккаяр ҳамиша мисоли ҳайкал.
Ҳунари – айғирдай чопиб тўрт томон
Пайҳон қилар юртни мисоли пайкал.

Бу зотга ёт барча фазойил-фазл,
Шайтон каби маккор, шайтондай разил.
Бағримиз қон қилиб ҳамиша, ё Раб,
Бешафқат қилади шайтоний ҳазил.

Ҳайвондан мастнинг ҳеч фарқи қолмайди,
Ҳайвон ишин қилиб сира толмайди.
Қилган қилмишларин айтсангиз кейин
Икки дунёда ҳам ҳеч тан олмайди.

Қавм бор, эътиқод-имондан йироқ,
Ўзини қудратли санайди бироқ.
Бағрикенглик улар учун муаммо,
Ит билан мушукни қадрлар аммо.

Билмадим, не қилар буни иқтизо,
Миллатлар аро бор то ҳамон низо.
Қонхўр бандалар ҳам йўқ эмас, ё Раб,
Улар учун одам қонидир ғизо.

Билолмайман нима уруғи-эли,
Лекин димоғида манманлик ели.
Сувратан одамдай, сийратан бироқ
Устувор, во дариғ, ҳайвонлик феъли!


Фиғоним фалакка чиқар дафъатан,
Бешафқат тақдирга токай берай тан?!
Кошки Бобур каби бош олиб кетсам,
Хоинлар дастидан тор қафас ватан.

Кўрдим бу оламнинг барча азобин,
Барча пасткашликка ҳам бўлдим гувоҳ.
Етар, бас, азоблар аччиқ шаробин
Ортиқ менга раво кўрмагин, Оллоҳ.

Қўлга киритишнинг борми иложи,
Ром қилар мени ҳам шон-шуҳрат тожи.
Ва лекин тўлашга тайёрман ҳатто
Ҳаётим бўлса ҳам божу хирожи.

Олис дема зинҳор камолот йўли,
Бешафқат демагин тақдирнинг қўли.
Унутма, интилмас комилликка ҳеч,
Тақдирга қул-банди одамнинг гўли.

Замон учун муҳим ҳужжатнинг ўзи,
Замон учун бир пул одамнинг сўзи.
Ҳужжат тўплаш билан то ҳамон, эвоҳ,
Шамолга соврилар омманинг рўзи.

Камтар хулосам шу, шудир ҳаволам –
Бағритош тоғдан фарқ қилмас бу олам.
Раво бўларми деб қанча дод солмай,
Фақат садо бўлиб қайтади нолам.

Йўлиққан бандаман шеър балосига,
Балки балоларнинг энг аълосига.
Дервешона феълим кечиринг, дўстлар,
Раҳм қилинг ашъор мубталосига.

Қасдлашиб қассобдай икки қўли қон,
Эвоҳ, юрагимни қон қилдинг такрор;
Эй шайтонсифат зот, сендан ҳеч қачон,
Яхши муносабат кутмасман зинҳор.

Адолат, ҳақиқат юртни тарк этди,
Билмадим, қай томон бош олиб кетди.
Дасти дароз жумла каззоб хоиннинг,
Бошимизга, эвоҳ, маккорлик етди.

Дўст билан душманни ажратсин кўзинг,
Уларга муносиб бўлсин ҳар сўзинг.
Шунда ҳеч ким сенга душманлик қилмас,
Душманлик қилмасанг ўзингга ўзинг.

Роббул Аршил азийм – Роббийал аъло ,
Фикру зикринг базм, Роббийал аъло.
Ҳамду сано айта бор жумла жаҳон
Сенга қилар таъзим, Роббийал аъло.

Шикоят яхшими ё шукур яхши,
Шукур қилган тақдир ҳукмига кўнар.
Шукур азал ҳаёт беназир нақши,
Шукур билан қаҳр лутфга дўнар,

Агар ит итлигин қилмаса мудом,
Ё Раб, обу оши бўлади ҳаром.
Итдай талаб бағрим қилди минг пора,
Бир баҳона билан ит каби бадном.

Бағринг ўртаса қай замон мардуми,
Тенг бўлма, ортиқча берма эътибор.
Дуч келганни итдай талаш удуми,
Шубҳасиз ҳар сурбет итфеълда ҳам бор.

Сен мени кўйингдан мардуд айладинг,
Жамолингдан маҳрум матруд айладинг.
Во дариғ, воз кечдинг дўсту ёрингдан,
Ағёрингни дўсту вадуд айладинг.

Кўзингда порлайди ёвуз бир зиё,
Касбу коринг фақат макр ва риё.
Тан олиб айтгин ба ҳаққи Кибриё,
“Жинмисан, иблисми, шайтонмисан ё?”

Шубҳасиз ҳақиқат, дўстлар, бу нидо:
Заминда халифа инсон кадхудо.
Фаришталар билиб қилар иқтидо,
Қалбимизда ёнар оташи Худо.

Азалий даҳри дун негизи калом,
Ҳатто мангуликнинг эгизи калом.
Куйла булбул каби илоҳий баёт,
То абад яшайди баёт барҳаёт.

Ашъорларим асло қилманг маломат,
Ҳақиқат ёғдуси порлар шеъримда.
Бу ёғду сира ҳам тинмай аломат
Саодат замонин чорлар шеъримда.

Кўнглимда аламли армон бор, армон,
Дардимга, оҳ, қайда дармон бор, дармон?!
Бириктира олмас оломон бошин
На қатъий қарору на олий фармон.

“Маслакдош-макондош шоир ягона,
Парфисиз шаҳри Шош менга бегона”.
Десам дедиларки: “Парфи “Минор” да,
Беҳуда гапларни қўй, эй девона!”

Кўрдим мен ҳам неча буюк кишини,
Ғанимлар маҳв этган санчиб нишини.
Инсонни маҳв этиш мумкин, ва лекин
Йўқ қилиб бўлмайди улуғ ишини.

Кўп кўрдим асоссиз тана тошини,
Тошларки, улуғлар ейди бошини.
Уларни маҳв этиб муттаҳам даврон,
Беҳуда эъзозлар марҳум лошини.

Илҳом бахш этаркан афсунгар сухан,
Тангри лутфи билан шеърлар тўқийман.
Жисман Тошкентдаман, Маккада руҳан,
Каъбанинг пойида намоз ўқийман.

Шукур, ярқираган менинг пешонам,
Хайрихоҳ неча бир аҳли замонам.
“Илмли бўлсин, деб, ўғлим чунонам!”
Сигирини сотиб, ўқитган онам.

Уйим-жойим дейман қирқ йилдан буён,
Во дариғ, тўлмади ҳеч тешик ҳамён.
Ниҳоят, ўйлайин мен ўзимни ҳам,
Беш кунлик ҳаётим топмасдан поён.

Тангрим, тўкин қилгин бозоримизни,
Халққа оз айлагин озоримизни.
Лутфан раво айлаб бу зоримизни –
Зиёратгоҳ қилгин мозоримизни.

Дангаса кимсага бермагин ёрдам,
Улар каби бўлмас ҳеч сурбет одам.
Дафъатан елкангга ҳам чиқиб олар,
Холисона ёрдам кўрсатганинг дам.

Азалий бу сирдан бўлгайсан огоҳ,
Оллоҳнинг висолин истасанг ногоҳ, –
Сен аҳли тасаввуф билан бўл ҳамроҳ,
Улар билан доим ҳамнафас Оллоҳ .

Раво қил бу банданг пок ниятини,
Беғубор қилгайсан ҳамиятини.
Теран англатгайсан каломуллоҳнинг
Наинки маъноси, моҳиятини.

Кўзларим олдида мудом Байтуллоҳ,
Азизу мукаррам шу зиёратгоҳ.
Мени ҳам, мўминлар каби баногоҳ,
Меҳмон қилсин азиз уйида Оллоҳ.

Ақли шаҳватидан устун ҳар толиб,
Ҳаттоки афзалдир малаклардан ҳам.
Шаҳвати ақлидан бўлса гар ғолиб,
Ҳайвондан ҳам тубан бундай муттаҳам .

Пайваста зиё ва зулмат, оқ-қора,
Жоҳиллик дастидан маърифат пора.
Истибдодга қарши озодлик учун
Курашиб, халқ қалби азал садпора.

Висолига чорлар, мунаввар нажим ,
Ортингдан соядай эргашаман жим.
Сендан воз кечмасман то абад, ишон,
“Бесамар, – деса ҳам, – бу ишқ” мунажжим.

Амру фармонида токи шайтонни,
Ақлли мавжудот дема инсонни.
Иқболи кулиши унинг даргумон,
То раҳнамо қилмас қодир Раҳмонни.

Унвони бўлса ҳам жуда ҳам катта,
Айрим мунаққидлар мисоли латта.
Ва лекин Улуғбек Ҳамдам наинки
Атоқли мунаққид, шоир албатта.

Хатоларга тўла тарих ва замон,
Бисёр жабру зулм, қирғин беомон.
Буларнинг барчаси кейин ҳам ҳамон
Давом этишидан асра, ё Раҳмон!

Онгим ва қалбимни ларзага солган.
Юрагим куйдириб, ақлимни олган,
Абдулла Орифнинг дилбар  ашъори
Қалбим меҳробида то абад қолган.

Шавқу завқдан жудо – мулсизман,
Дарди ҳижрон эзар – Гулсизман.
Сотиб олай десам Гул ва мул,
Қўлим қисқа, эвоҳ, пулсизман!

Эй Ҳамид, сир бўлиб қолсин ҳар бир сир,
Турли хомхаёлга бўлмагин асир.
Рўшнолик истасанг кўнглингни кенг қил,
Тирноқнинг тагидан қидирмагин кир.

Иши йўқ ҳолимиз хароби билан,
Андармон нафсу ҳирс сароби билан.
Бегона Тангрининг оби ҳаёти
Сархуш у шайтоннинг шароби билан.

Нафсу орзу-ҳавас, шаҳватдан воз кеч,
Булар жонинг олар бамисоли печ.
Фақат шу тариқа нажот топарсан,
Армонинг қолмайди кўнглинг ичра ҳеч.

Камина эмас гар мужаррад , Тангрим,
Мададкор йўқ, дардим беадад, Тангрим.
Доду фарёдимни қилма рад, Тангрим,
Ўзинг ғарибингга бер мадад, Тангрим.

Омонлик йўқ ҳижрон исканжасидан,
Исканжаси деманг, қон панжасидан.
Ўлим афзал айтган каби Навоий
Ёр дарди ҳажрининг шиканжа сидан.

Маълум фикр ҳоким ҳар анжуманда,
Унга қарши гапни айтма, эй банда.
Аксинча, барчанинг қаҳрига учраб,
Шубҳасиз бўларсан халққа шарманда.

Тушуна олмайман, эртами ё кеч,
Қовун туширади билимдон зот ҳам.
Десам дедиларки: ”Ажабланма ҳеч
Текис йўлда баъзан қоқилар от ҳам”.

Набирам бахтига боқиб беғубор,
Ҳавасим ортади бериб эътибор.
Бобосиз, отасиз улғайганман мен,
Унинг отаси ҳам, бобоси ҳам бор.

Ёшликдаги қуввати йўқ кекса белнинг,
Футболига қизиқмайман ҳеч бу элнинг.
Европада барча кучли бешлик ичра
Мухлисиман фақатгина APL нинг.

Қонун адолатли бўлиши даркор,
Адолат қонуний тус олсин доим.
Аксинча бўлиши шубҳасиз бекор,
Ундай холдан бизни асра, Худойим.

“Менинг виждоним бор!” дейди виждонсиз,
“Имоним бутун!” дер кофир имонсиз.
Ажабланма дунё савдоларига
Тиззаси йиртиққа кулар иштонсиз.

Тангрим, фиғонимга тутгайсан гўш ни,
Сира ҳам хор қилма мен кўнгли бўшни.
Жаннатда наинки Расулоллоҳга,
Ўзингга ҳам яқин қилгайсан қўшни.

Баъзан мен сингари бир бечора йўқ,
Қийин аҳволимга гўё чора йўқ.
Шунда ҳам ҳеч кимни мақтамайман, бас,
Ҳамду санодан ҳам катта пора йўқ.

Нажот топгин иймон воситасида,
Тангрини топ Қуръон воситасида.
Икки олам бахтин киритгин қўлга
Марҳаматли Раҳмон воситасида.

Ҳовлиқма маддоҳи бўлса золимнинг,
Наинки обрўйи бир пул олимнинг.
Уни олим дема, маддоҳлик қилиш
Хаёлига келмас ақли солим нинг.

Ризқимизни Ўзинг кенг ва тор қиласан ,
Ўзинг бизни азиз ҳамда хор қиласан.
Йўқ қиласан дея асло чекмаймиз ғам,
Лутфинг билан бизни яна бор қиласан.

Бахту иқбол дема қасру саройда,
Улардан оқил ҳеч ахтармас фойда.
Сира ҳам унутма ҳамиша қоим
Хазина вайрона, ит обод жойда.

Шайтондай исёнкор бўлса қай банда,
Лаънатга йўқилиб бўлар шарманда.
Итоаткор мўмин лабида ханда,
Беармон ҳар икки дунё-ватанда.

Мушарраф бу бахтга ёлғиз одам насли,
Пайғамбар га насиб этган Тангри васли.
Икки олам бахтидан ҳам афзал иқбол,
Унутма ҳеч Ҳамид – Тангри васли асли.

Ташвишим йўқ умрим ниҳоясидан,
Қўрқмайман жаҳаннам сироя сидан.
Насиб этса, не тонг, жаннат роҳатин
Умидворман Тангри ҳимоясидан.

Қулоқ сол бу сўзга – мисли оятга,
Ким боқмас бидоят ва ниҳоятга, –
Юрагини ўртаб минг битта армон
Дўзах оловида ёнар бегумон.

Эй Ҳамид, аввалу охир демагин,
Сира ҳам ботину зохир демагин.
Яратгандан ўзга ҳеч бир нарсани
Мавжуду аёну боҳир демагин.

Адолатдан сўз очган киши,
Адолатсиз бўлса гар иши, –
Бир кун сўзсиз бошини ейди
Аламзада халқнинг қарғиши.

Армон то ҳижронда ёрнинг висоли,
Эвоҳ, дардларимга йўқ асло дармон.
Гўё қамоқдаги махбус мисоли,
Куним ўтар, бироқ рўшнолик армон.

Қуръони каримга қўйгайсан ихлос,
Умр кечир олий шартларига мос.
Бироқ унутма бу илоҳий китоб
“Оллоҳнинг илмидан бир парча холос” .

Молу мулк, давлатни ҳубоб деб билгин,
Юқори мансабни сароб деб билгин.
Имоним мустаҳкам бўлсин десанг гар,
Барчасин шафқатсиз азоб деб билгин.

Сафсата сотмагин сира, эй банда,
Мақсад унутилар сўз кўпайганда.
Қисқа сўзлаб асил мақсадингни айт,
Токи эл ичида бўлма шарманда.

Ишратбозлар билан бузуқларга кон,
Дема бу дунёни, дўстим, ҳеч қачон.
Зиёда бўлмаса номусли инсон,
Дунё аллақачон бўларди вайрон.

Шеърият афсунгар гул-булбул билан,
Одам йўлдан чиқар шароб-мул билан.
Сабр қил истасанг азиз бўлишни,
Феъл-атвор ўнгланар таҳаммул билан.

“Вужуд кемасининг елкани – имон” ,
Савоб амаллари шамол бегумон.
Одамзот уларнинг воситасида
Мақсад манзилига етади омон.

Эй Ҳамид, хотиржам фикр қил, фикр,
Тангри таолони зикр қил, зикр.
Армон дема зинҳор сайру саёҳат
Тирик юрганингга шукур қил, шукур.

Кабир барча ойлар ичра декабрь,
Ҳатто таърифига ожиздир таъбир.
Ўттиз бир кун сабр қилсанг кифоя
Янги йилни тортиқ қилади кабир.

Эй Ҳамид, гумроҳлик чоҳидан қочгин,
Оламга офтобдай бор меҳринг сочгин.
Наинки қалб кўзинг, жумла жаҳонда,
Барча ғофилларнинг қалб кўзин очгин.

«Эй Ҳамид, ашъордай нурли чаманда,
Парвозингиз юксак илҳом – саманда.
Баъзан заминга ҳам тушиб туринг!» деб
Султонмурод Олим қилади ханда.

Сафсата демагин сира бу калом,
Асло “бисмилло…”сиз емагин таом.
Аксинча, ошингга шерик бўлади,
Шайтону иблисдай лаънати бадном.

Отнинг қашқасидай маълум бу малла,
Итдан баттар ёмон кўрар маҳалла.
“Салласин олиб кел!” десалар ногоҳ
Салла билан бирга келтирар калла.


Султонларда аксар айёр ақл бор,
Улар одил бўлмас, деган нақл бор.
Қора қилмишидан безор омманинг
Бўйнида зулмдай қора сақил бор.

“Бундай тоза ишқни кўрмаган жаҳон,
Маъшуқамиз – пари, биз эса – ғилмон” .
Бироқ маъшуқамиз висоли армон,
Эвоҳ, насибамиз оғудай ҳижрон!

Юрагим ўртади қавми кароҳат .
Демагин: “Илҳом бахш этар фароғат”,
Шоирга бегона наинки роҳат.
Шоирлик – қалбда қон силққан жароҳат,

Жамики кексалар гўё пишган ош,
Дод солма гар бадар олиб кетса бош.
Тақдирга тан бермай иложимиз йўқ,
Тангри ҳукми вожиб – бардош бер, бардош.

Илоннинг ёғини ялаган бисёр,
Халқни қароқчидай талаган бисёр.
Бас, қаҳру ғазабим тошмасин нега,
Қалбимга нафратни қалаган бисёр.

Топмадим бирорта беармон инсон,
Во дариғ, азалдан бир кам бу жаҳон.
Қийналсам дафъатан тортаман фиғон:
“Ё Раб, ҳаёт оғу, турмуш – зимистон”!

Лаънати қилмишлар барчаси – сиздан,
Шаънингизга лаънат ёғдириш – биздан.
Сакта-ю калтабин сиёсатингиз,
Чиқиб кетди бутун жамият издан.

Кўзларинг йиғидан нам бўлмасин, нам,
Қоматинг ҳасратдан хам бўлмасин, хам.
Мунаввар офтобу ой бор жаҳонда,
Севганинг хира бир шам бўлмасин, шам!

Мени юз балодан асрадинг, Раҳмон,
Не бахт, марҳаматинг беадад ҳамон.
Бошин тошдан қилиб лутфан бегумон
Фарзандларимни ҳам асрагин омон.

ТУЮҚЛАР

* * *
Ҳамон унутмадим ўғир-келини,
Қизидай бўлмайди инсон келини.
Фойдаси бўларми башарти десам:
“Мерос талашишни бас қил, кел, ини!”

Жуда ҳам ажойиб сўз “жинояткор”,
Жазога мустаҳиқ ҳар жиноят кор.
“Жинояткор” сўзин ҳосил қилади,
Бирикиб ногоҳ уч сўз: “жин”, “оят”, “кор”.

Париваш қоматим эгиб ё қилар,
Менинг илтимосим қилмас, ё қилар.
Куйдирди, оҳ, ҳижрон алангасида,
Бу ўтда ўзи ҳам бир кун ёқилар.

Ватанимиз жуда ўзга, о, қиши,
Оппоқ қордай қишнинг аксар оқ иши.
Бизни олиб чиқар гўзал баҳорга
Қиш ичида куну тунлар оқиши.

Абдунаби юртин Олот дейдилар,
Олотда жуда кўп ол от дейдилар.
Олотга борсангиз халқи Ҳотамдай
Бош эгиб: “Совғага ол от!” дейдилар.

Ustoz Usmon Аzim ancha yillar oldin eʼtirof etganidek, oʼzbek adabiyotining shunday zahmatkash fidoyilari borki, ular umrlarini poytaxtdan olis manzillarda kechayu kunduz millat dardini anglashga, ifodalashga bagʼishlab yashaydilar. Аna shunday ijodkorlardan biri Аbdulhamid Pardaevdir…

Аbduhamid PАRDАEV
TOʼRTLIKLАR


    Shoir, adabiyotshunos va tarjimon.Аbdulhamid Pardaev 1958-yilning 17-yanvarida Boʼka tumanida tugʼilgan. Oʼzbekiston Yozuvchilar uyushmasi aʼzosi. Bir necha sheʼriy toʼplamlar, jumladan, „Аmir Temur“, „Аlisher Navoiy“, „Doʼstnoma“ dostonlari muallifi. Sakkiz jildlik Tanlangan asarlari nashr qilingan. Yusuf Xos Hojibning „Qutadgʼu bilig“ dostoni, Аlisher Navoiyning barcha dostonlarini zamonaviy oʼzbek tiliga tabdil etgan. F. Nitshening „Zardusht nidosi“ asarini oʼzbek tiliga sheʼriy oʼgirgan. R.Tagor, J.Bayron, J. Kits, A.Blok, I.Brodskiy kabi oʼnlab mashhur shoirlarning sheʼriy turkumlarini, shuningdek, bir qator jahon adiblarining romanlari va qissalarini, taniqli faylasuflarning risolalarini oʼzbek tiliga tarjima qilgan. Sheʼrlari rus, turk, qirgʼiz, qozoq, nemis, ozarbayjon tillariga tarjima qilingan.


* * *
“Tangri taoloning yeri garchi keng” ,
Bu ham Yaratganning karomati deng.
Va lekin eng ajib aʼlo yurtlar ham
Ona yurting bilan boʼla olmas teng.

* * *
Senga zamonadan soʼzlay hikoya,
Bozor iqtisodi uchun bu gʼoya:
Bozorda tafakkur talab qilinmas,
Faqat pul sanashni bilsang kifoya.
* * *
Yuragim siqildi qish – zimistonda,
Nasib qil sarmastlik bahoristonda.
Sajdadan boshimni olmasman zinhor
Yana bir yayrasam yoz – tobistonda.

* * *25
Bagʼrimizni vayron qilar tarzimiz bor,
Аftoda bu tarzimizdan arzimiz bor.
Yo Rab, oʼzing oson qilgin mushkulimiz
Zimmamizda juda katta qarzimiz bor.
* * *
Taqdirga qiziqish bois bermay tan,
Shamolday olamni kezdim dafʼatan.
Sensiz hech bir joyga sigʼmay bevatan,
Yana jannat koʼying ayladim vatan.
* * *
Аytib boʼlmas bu nusxa korin,
Fosh qiladi shu taʼrif borin:
Toʼngʼizdayin semiz, meshqorin,
Koʼrsatmagin, yo Rab, diydorin!
* * *
Yopinma gʼofillik chimmati bilan,
Birga boʼl Rasulning ummati bilan.
Ey Hamid, unutma yuksalar doim
Qush qanoti, moʼmin himmati bilan.
* * *
Qalban Haq, zohiran xalq bilan birga,
Yetishgin hattoki ilohiy sirga.
Parvardigor lutfi bilan bearmon
Аvliyolar kabi aylan kabirga.
* * *
Maqtov, shonu shuhrat – halokat, ofat,
Isteʼdod uchun bu katta talofat.
Shoir, ilhom, ijod zavqidan oʼzga
Hech kimdan hech qachon kutma mukofot.
* * *
Gʼazabi misoli shiddatli chaqin,
It kabi talashar arzimas haqin.
Bu kabi balodan asragin Xudo,
Shaytoni lainga qarindosh yaqin.

* * *
Odamiylik daʼvo qilaru biroq,
Odamiy siyratdan ming sarhad yiroq.
Tun ichra har qancha shuʼla sochsa ham
Hilol boʼlsa olmas hech qachon chiroq.

* * *
Karimiy qanoti xayolotimning,
Kashshofi el ichra yaxshi otimning.
Jannatda ham hamroh aylagin, yo Rab,
Doyasi ijodiy kamolotimning.
* * *
Dedim: “Insonga yot goh aqlu funun,
Qay bir ishlarida ustuvor junun?”
Dedilar: “Boʼlmasin aslo bagʼring xun,
Odamzot qaddini rostlagan maymun”.

Аslo mavhum emas odamning nasli,
Raftoridan ayon har kimning asli.
Zotan, atvorini qiladi oshkor
Manzarasi bilan yilning har fasli.

Yer yuziga sigʼmaydi inson,
Hatto torlik qilar keng osmon.
Oʼn sakkiz ming olamga Senday
Shoh boʼlishni istar, yo Rahmon!


Nahot tiling emas, diling ham qotgan,
Nahot shafqat hissin qalbing yoʼqotgan.
Bir ogʼiz soʼz aytmay meni tekinga,
Hijron mirshabiga sotganing, sotgan!

Kimlardir dafʼatan yiqilib oʼlar,
Kim ochkoʼzlik qilib tiqilib oʼlar.
Telba bu dunyodan bagʼri qon siymo
Аlam-iztirobdan siqilib oʼlar.

Futbolda eng yaxshi himoya hujum,
Xorazm xalqi der: “Benazir gʼujum”.
Folga ishonmaydi aslo, va lekin
Folsiz ham yurmaydi bor ahli nujum.

Sochu soqolimda yillarning barfi,
Boshimda hukmron keksalik harfi.
Nuroniy chehramga boqib dafʼatan
Yodimga tushadi ustozim Parfi.

Gyote ham Hazrat kabi buyuk zot,
Shohona baytlarin takrorlayman bot:
“Tangrim, odamzotga berding bashar ot,
Biroq yashayotir misli hasharot” .

Shoir, isteʼdodning yolgʼiz oʼzi kam,
Qanot boʼlsin jurʼat va jasorat ham.
Jurʼatsiz isteʼdod bilan el ichra,
Sharmanda boʼlmagin misli muttaham.

“Daryo, saroy, katta yoʼldan yiroq boʼl” , –
Bu hikmatga amal qilmadim men goʼl.
Baʼzida kechalar hech tinchlik bermay
Ilonday vishillar, yo Rab, katta yoʼl!

Kammi kuyganim yor hajrin dogʼida,
Bu qanday koʼrgulik, aytgin, Xudoyim:
Bulbuli biyronman ashʼor bogʼida,
Boyoʼgʼli singari vayrona joyim.

Bir kun birlashadi oftob bilan oy,
Bandalar qochgani topa olmas joy.
Marhamating darigʼ tutmay, yo Olloh,
Qiyomatda aslo holim qilma voy.

Daho ijod qilmas buyurtma bilan,
Qalbin amri bilan ijod qiladi.
Irodasi zaif Xudoyim bergan
Noyob isteʼdodni barbod qiladi.

Boshimdan oʼtdi koʼp yozlaru qishlar,
Tashvishlar sanchdilar zaharli nishlar.
Аniq xulosaga keldim nihoyat –
Shoirni oʼldirar siyosiy ishlar.

Zamona zoʼrlarin boʼlsa gar quli,
Toʼtiga doʼnadi ashʼor bulbuli.
Yolgʼon maddohidan ming bora afzal
Haqiqat mardona qurbon-maqtuli.

Qiyomat qoimda, yo Olloh-Olloh,
Qoʼllar soʼzlaydilar, oyoqlar guvoh .
Holim xarob, yo Rab, gar rahm qilib,
Menga ham Sen oʼzing boʼlmasang panoh.

Shaytoniy kuch bilan qudrat namoyon,
Аqlu tafakkurga ishonma chandon.
U yaratgan yadro quroli, evoh,
Ona yerni yakson qilar begumon.

Tafakkur ahliga beomon zamon,
Аzobu iztirob ichra beorom.
“Kulfat donolarning mahri to hamon,
Hasrat aqllarning kalidi mudom” .

Ilmu maʼrifatning zavqi beqiyos,
Hech ne bilan qilib boʼlmaydi qiyos.
Bu zavq bilan sarmast qilganing uchun
Beadad shukurlar boʼlsin, al-Gʼiyos.

Yo Rab, mehribonlar mehribonisan,
Hamidning yolgʼiz, toq qahramonisan.
Diyonat ahlining jannati aʼlo,
Xiyonat qavmining qahratonisan.

Bu dunyo bamisli ulkan charxpalak,
Muttasil aylanar bu charxi falak.
Аvlodlar muttasil almashmasa gar
Takrorlar bizlarni qilardi xalak.

Oʼgʼlimni intizor kutib ayni dam,
Koʼnglimga bir fikr keldi nogahon:
Qabrida yoʼlimga qarab dam-badam,
Onam ham intiqmi menga, yo Rahmon?!

Hazm qila olmay jinday jabrini,
Sinadim, vo darigʼ, hatto sabrini!
Tangrim, jannati qil mehribon onam,
Men ham obod qilay aziz qabrini.

Qay buyuk shoirni zamona yoʼndi,
Davron farmoniga qul kabi koʼndi.
Bulbuli biyron bu nodir isteʼdod
Toʼtiday zamonsoz maddohga doʼndi.

Аkobirlar bizni hisoblar avom,
Garchi oʼzlarini aqlli sanar;
Mantiqsiz ishlari etadi davom,
Mukofotlanganlar mukofotlanar.

Shafqatsiz vaqt sinovidan oʼta olsam,
Oʼz davrimdan ilgarilab keta olsam.
Mendan baxtli odam boʼlmas, Xudo haqqi,
Аbadiyat olamiga yeta olsam.

Chinakam iqtidor boʼlmagan joyda,
Tinimsiz mehnat ham bermaydi foyda.
Hisobga olmasa bahor faslini
Suv toʼlib oqmaydi togʼdagi soyda.

Lutfing darigʼ tutma mendan, Xudoyim,
Lutfan yoʼliqtirgin Hotam Xizrga.
APLni koʼrish uchun har doim
Zorman zamonaviy televizorga.


Maqtovlar nainki zabardast qilar,
Shoir aqlin olib, goh sarmast qilar.
Nogoh aylantirib shuhrat quliga
Noyob isteʼdodin zaif-past qilar.

To abad bezavol shonli bayotim,
To abad men bilan ilohiy ilhom.
Аslo zavol bilmas shonli hayotim
Har ikki dunyoda etadi davom.

Koʼnglingni yumshatsin dilimning zori,
Menday yoʼq jamoling zor-intizori.
Ey, jannat bogʼiday goʼzal uzori,
Mensiz qizimaydi husning bozori.

Bamisoli suhbat boshi “Аssalom…”,
Dastlab kalom boʼlgan, ilohiy kalom.
Olamu odamzot hayotiga ham
Nuqta qoʼyar bir kun kalom, vassalom.

Yashadim zaminiy saltanat ichra,
Goh quvonch, gohida duch keldi balo.
Ne ajab, ilohiy saltanat ichra,
Jannat ahli bilan yashasam aʼlo.

Oʼqiymiz moziyning hikoyatlarin,
Sezamiz dahshatli siroyatlarin.
Yo Rab, avval boshdan butun bir tarix
Silsilasi inson jinoyatlarin.

Goʼzallar asliga muhtojman, muhtoj,
Parilar nasliga muhtojman, muhtoj.
Bagʼrimni qon qildi muhabbatsizlar,
Yo Rab, ishq fasliga muhtojman muhtoj!

Poyining gʼubori boshim uzra toj,
Bir pari vasliga muhtojman, muhtoj,
Vo darigʼ, bir boʼsa uchun bir oʼlka
Xirojidan ortiq talab qilar boj!

Oʼynashma zolim shoh bilan, ey inson,
Zolim zulmi Olloh qahridan yomon.
Tavba qilsang, Xudo kechirar biroq,
Kechirmas bagʼritosh sulton hech qachon.

Nelarni koʼrmadi bu shoʼr peshona,
Parfiday qilmadi nasib koshona.
Parfiday mahorat ham armon, biroq
Parfiday yashadim men darveshona.

Аyol bilan erkak, Olloh bilan qul,
Maʼqulning yonida doim nomaʼqul.
Qarama-qarshilik mudom payvasta
Qoshida ojizdir tafakkur-uqul .

Imoningni doim qilgin ehtiyot,
Hech bir ishni qilma eʼtiqodga yot.
“Bir nafaslik oʼyin-kulgudir hayot” ,
Moʼmin faqat jannat ichra barhayot.

Bozorda mevani totib olishar,
Irodasi boʼshni sotib olishar.
Xatardan xolimas lochinday parvoz,
Baland uchgan qushni otib olishar.


Bu olam nainki ezgu niyatin,
Qadrlar oʼzbekning samimiyatin.
Ne baxtki, qomusiy olimlar yurti
Beshigi Turkiston madaniyatin.

Har olim aytar: ot chopagʼon boʼlar,
Аksariyat itlar qopagʼon boʼlar.
Odam-chi, desangiz aytay roʼyi rost
Odamzot hamisha topagʼon boʼlar .

Hayot ogʼir shakli yolgʼizlik, toqlik,
Kimningdir yoʼlida zoru mushtoqlik.
Maxatma Gandining soʼziga koʼra –
Zulmning eng ogʼir shakli qashshoqlik.

Аdolattalab to hatto keng fazo,
Har bir jinoyatchi oladi jazo.
Va lekin vijdonli odamlar uchun
Vijdon azobidan ortiq yoʼq sazo.

Oʼzgacha badiiy faoliyatim,
Undan oʼzga mening yoʼq hech niyatim.
Koʼzgudagi kabi aks etar unda
Madaniyatsizlik — madaniyatim.

Аzaldan shubhasiz bir haqiqat bor –
Jinoyat jazosiz qolmaydi aslo.
Biroq bunga kimlar bermas eʼtibor,
Jinoyatlar qilib tolmaydi aslo.

Isteʼdod nimalar qila oladi?
Demam, zamon bilan jangda toladi.
Isteʼdodli shoir haqiqat uchun
Kurashib dunyoda mangu qoladi.


Jaholat zamoni tarixda olis,
Tafakkur zamoni hukmron bu payt.
Butun odamzotni, ey Hamid, xolis
Oltin davroni ishq kutmoqda, deb ayt.

Togʼday ogʼir taqdir, bolday shirin baxt,
Zavqu shavqin bilmas hatto toju taxt.
Bizga havas qilar hayronu karaxt
Jumla baxtiyoru jamiki bebaxt.

Ezgulik niqobin kiygan yovuzlik, –
Butun tiriklikning zavoli muzlik.
Obi hayotman der, ichib boʼlmaydi
Dengizdan ham achchiq shoʼr hamda tuzlik.

Shohona silsila, taxtlar bahosi,
Аksari yoʼq ular hech bebahosi.
Nainki chidaydi, yengar barchasin
Muqaddas, muzaffar xalqning dahosi.

Bu zotni jazola oʼzing, Xudoyim,
Qilmishi bagʼrimni qiladi vayron:
Itini boqadi goʼsht bilan doim,
Gadoga bermaydi hatto bitta non.

Garchi yeganing osh, mening oshim – tosh,
Gar shodu xurramsan, menga gʼam yoʼldosh.
Bilmam, yoʼldoshing kim, menga ming shukur,
Tangri oʼzi yoʼldosh ham sodiq qoʼldosh.

Boshingga baxtsizlik tushsa erta-kech,
Jumbogʼin tafakkur, hikmat bilan yech.
Yodingdan chiqarma sira ham, doʼstim,
Baxtsizlik bir sinov, jazo emas hech.

Shaʼnigga nuqtaday ham tushmasin gard,
Boshingga balolar solmasin nomard.
“Hayot – bu oxiri halokatli dard” ,
Uni yenga olar faqat ahli mard.

Qonun-qoidalar mavjud mukammal,
Va lekin ularga qilinmas amal.
Аyniqsa, zamona akobirlari
Nafsu hirs qasrini qilarlar qamal.

Mukammal uygʼunlik insonlar aro,
Toki qaror topmas, aksar fuqaro,
Manglayi koʼmirdan ham boʼlar qaro,
Hamisha bagʼri qon, xor, motamsaro.

Hayrat baxsh aylagin, yo Rab, dafʼatan,
Mosuvo qilmagin hayrat-gʼayratdan.
Аrastu aytgani singari, zotan,
“Falsafa ham paydo boʼlgan hayratdan” .

Muttasil harakat katta kuch-qudrat,
Unga asos qilgin sabru bardoshni.
Sobitqadam suvdan olgaysan ibrat,
Toʼxtamay tomchilab teshadi toshni.

Doʼstlar, xolisona aytayin shuni,
Kamina vayrona kulba tutquni.
Bizlarda loʼlicha odat, rafiqam
Hamisha bozorda oʼtadi kuni.

Gʼaflatni batamom tark et, ey jigar,
Imkoni boricha oqil boʼl, oqil.
Elning nazariga tushsay desang gar
Katta vaʼda bermay katta ishlar qil.

Yolgʼizlik qilar goh sharobday sarxush,
Biroq yolgʼiz uchun baxtu iqbol tush.
Аzaldan katta-yu kichikka ayon
Yolgʼiz qanot bilan ucholmaydi qush,

Аzaliy haqiqat oʼzgarmas hamon,
Zamonu makonda hokimlik qilar:
Qonunlar, buyruqlar koʼpaygan zamon,
Koʼpayar oʼgʼrilar va qaroqchilar.

Baxtsizlik aslida baxtning negizi,
Baxt xam baxtsizlikning azal egizi.
Zotan, baxtsizlikda baxt asorati,
Baxtda ham baxtsizlik teran ildizi.

Toʼgʼri qildim doim niyatni,
Shior qildim samimiyatni.
Butun umr himoya qildim
Аdolat va insoniyatni.

Bir shoir oʼz fikrin bildirar hassos,
Dafʼatan koʼrsatar aqlining kuchin:
“Doʼstlarim, unutmang azaldan asos,
Nomutanosiblik uygʼunlik uchun”.


Kimki har xodimdan sadoqat tilar,
“Malakasi menga, deydi, nokerak”;
Unga xodim emas, faqat it kerak,
Koʼr-koʼrona faqat it vafo qilar,

Shirin soʼzning soʼzsiz latofati bor,
Latofatli soʼzning mukofoti bor.
Oʼylamay aytilgan soʼzning va lekin
Boshga balo ofat, talofati bor.

Tanbalga feʼlining shitobi armon,
Gʼofilga qalbining xitobi armon.
Tabiatning qizil kitobi boru,
Jamiyatning qizil kitobi armon.

Dedilar: “Koinot gultoji inson”,
Doʼstlar, bu haqiqat emas begumon.
Oramizda shunday insonlar borki,
Shaytonga ham dars berishi ayon.


Boyoʼgʼliday tutar oʼzini,
Olaytirar menga koʼzini.
Hobuki bu dumbulboyvachcha
Toʼgʼri ayta olmas soʼzini.

Iqtisodiy barqarorliksiz,
Barqarorlik boʼlmas siyosiy.
Bosh sababi beqarorlikning
Hukumatdir noʼnoq va osiy.

Dante ishi saboq har bir kishiga,
Zinhor aralashmang Tangri ishiga.
Tangrining ishiga aralashsa kim
Dafʼatan yoʼliqar oʼlim nishiga .

Ilohiylashtirma inson zotini,
Oddiy inson deya ata otini.
Oʼzini Xudo deb oʼylar tatigan
Shaxsga sigʼinishning shirin totini.

Hamid, voz kech fikriy afsonalardan,
Boʼlma Majnun kabi devonalardan.
Mantiqiy fikrlab ibrat ol doim
Faylasuflar kabi mardonalardan.

Menga nasib etdi olqindi sovun,
Itlar galma-galdan gʼajigan qovun.
Oʼzim ham avliyo emasman, yo Rab,
Behayo, mugʼombir, shaytonga movun.

Shaʼnini ulugʼlab aytsak ham bayot,
Dunyoviy hayotga abadiyat yot.
Oxirating obod qilgin, ey inson,
Oxirat hayoti – haqiqiy hayot.

Hamon tasodiflar izmida jahon,
Tasodif ilohi hukmron hamon.
Bizni halokatli tasodiflardan
Oʼzing panohingda asra, yo Rahmon.

Ziddiyat negizi rivojlanishning,
Maʼnosin anglatay senga bu ishning.
Musbat bilan manfiy – erkak va ayol,
Garovi abadiy hayot – tugʼishning.

Аql haq, tuygʼular aldaydi bizni,
Hamma ham bosmaydi biz bosgan izni.
Biroq aksar hayot ostonasida
Tuygʼular boshqarar yigit va qizni.

Nafrat ajratadi, ishq birlashtirar,
Ishq oshiq qalblarni koʼp sirlashtirar.
Odamzod zavoli azaldan nafrat,
Ishq inson zotini kabirlashtirar.

Hayoti mosuvo maʼno-mazmundan,
Ne ajab, nodon yuz oʼgirsa dindan.
Hamid, ajablanma azaldan-azal
Eshak uchun xashak afzal oltindan.

Olov, havo, suv va tuproq sirlashar,
Insonni yaratib, yaxlit birlashar.
Аzal bir yoqadan bosh chiqarganlar,
Tangri lutfi bilan, bas, kabirlashar.

Tuproq, havo, olov, suv – modda,
Toʼrt unsurdan topganmiz tashkil.
Ular qanday boʼlmasin sodda
Odamzotni tushunish mushkul.

Badbinlarni qora yer qilar sheʼrim,
Yaxshilarni joʼmard er qilar sheʼrim.
Taʼrifga sigʼmas hech sehru afsuni
Joʼmard erlarni mard sher qilar sheʼrim.

Osmon toʼla oʼlim farishtalari,
Mudom kamarbasta, vo darigʼ, bari.
Jon olar beshafqat jallod singari,
Evoh, demaydilar aslo yosh-qari.

Tomiri dunyoda, oʼzi jannatda,
Daraxt bor – sen aslo qolma gʼaflatda;
Mehring darigʼ tutma yaqinlaringdan –
Siylai rahmdir nomi albatta.

Jodugar alanga yonar koʼzingda,
Masxara jaranglar har bir soʼzingda.
Toʼngʼizdan farqing yoʼq, astagʼfirulloh,
Faqat harom-xarish rizqu roʼzing-da.

Senga tashlamasman hattoki nazar,
Xudo haqqi hazar qilarman, hazar.
Senday mahluq bilan hatto qabrda
Qoʼshni qilmasin hech Tangrim, alhazar!

Haqsizliklar bisyor, orom yoʼq zarra,
Haqsizliklar bagʼrim oʼrtar ming karra.
Haq bilan haqiqat tobakay armon,
Nahot sarob meni chorlagan marra?!

Ogʼir savdoga duch kelsa gar nodon,
Hayot tugadi deb qilarmish gumon.
Hijron kunjida ham yor visolidan
Nodon kabi umid uzma hech qachon.

“O, qora xayollar, o, yovuz malak,
Tokay bagʼrim oʼrtab qilarsiz xalak!”
Desam dedilar: “Hech inson zotiga
Аslo doʼst boʼlmagan, doʼst boʼlmas falak!”

Xilvat goʼsham ichra makonu zamon,
Shart emas cheki yoʼq maydon men uchun.
Quyosh zarra ichra boʼlganday nihon,
Tor kulbam bepoyon jahon men uchun.

Qoʼgʼirchoq boʼlma hech tuzum qoʼlida,
Parvona ham boʼlma oʼngu soʼlida.
Аdolatsiz tuzum sodiq qullarin
Qasddan qurbon qilar nohaq yoʼlida.

Buyuklikni orzu qilar har rasta,
Biroq buyuklik ham xislat shikasta.
Tarixan haqqoniy aniq xulosa –
Buyuklik fojea bilan payvasta.

Urush – muallifi zoʼravonlikning,
Dushmani obodlik, farovonlikning.
Аzaldan hamisha sodiq hamrohi
Shaytoniy shafqatsiz hukmronlikning.

Umrim sarflamadim faqat bazmga,
Nazmga sarfladim, aʼlo nazmga.
Gʼayrat qildim, ashʼor bobida ne baxt
Аylandim chinorday men ham azimga.

Tentak bilan oshna boʼlgandan koʼra,
Dushman boʼlgan yaxshi oqil zot bilan.
Eshak bilan emas, unutma joʼra,
Manzilga yetarsan tezda ot bilan.

Jasoratsiz aql ayollarga xos,
Аqlsiz jasorat hayvonlarga mos.
Jasorating uygʼun boʼlsa aqlga,
Turli tanalardan boʼlarsan xolos.

Men hamisha qoraladim jaholatni,
Jaholatga payvasta har razolatni.
Аdolatsiz zamonada umrim boʼyi
Ham kuylab, ham chorlab oʼtdim adolatni.

Sen meni demagin nohaq, noinsof,
Haqiqatga gapim demagin xilof.
Uning aybi bisyor, ne ham qilardik
Bandasi boʼlmas hech farishtadek sof.

Bagʼrim qon dema yor hajrin dogʼida,
Dardim bisyor dema hajrin togʼida.
Bardosh bermasang gar hijron dardiga
Zinhor yayramaysan visol bogʼida.

Bir gapni aytayin men senga inim,
Uyim-joyim deya bilmadim tinim.
Va lekin har qancha gʼayrat qilsam ham
Qadrimni bilmadi aslo xotinim .

Аhli ijod bilan koʼnglim shod qilib,
Suhbatlar quraman sahardan to kech.
Goʼzal asarlarin oʼqiyman bilib,
Mutoala bilan zerikmayman hech.

Bu qanday qora tun oydin tongi yoʼq,
Muazzinlarning ham azon-bongi yoʼq.
Baʼzida zaminda xalifa inson
Telbadan farq qilmas aslo ongi yoʼq.

Qayda ibtido-yu, qayda intiho?
Ogʼir xayollarga choʼmaman goho.
Аnglaganim shuki, davru davronim
Ibtido, intiho kabi bebaho.

Soʼzimiz naqd, naql – boshqalarniki ,
Peshvomiz ishq, aql – boshqalarniki.
Аrshi aʼloga ham qilarmiz parvoz,
Ruhimiz – qush, saqil – boshqalarniki.

Evoh, bizga boshliq sur qorindor kal,
Kekkayar hamisha misoli haykal.
Hunari – aygʼirday chopib toʼrt tomon
Payhon qilar yurtni misoli paykal.

Bu zotga yot barcha fazoyil-fazl,
Shayton kabi makkor, shaytonday razil.
Bagʼrimiz qon qilib hamisha, yo Rab,
Beshafqat qiladi shaytoniy hazil.

Hayvondan mastning hech farqi qolmaydi,
Hayvon ishin qilib sira tolmaydi.
Qilgan qilmishlarin aytsangiz keyin
Ikki dunyoda ham hech tan olmaydi.

Qavm bor, eʼtiqod-imondan yiroq,
Oʼzini qudratli sanaydi biroq.
Bagʼrikenglik ular uchun muammo,
It bilan mushukni qadrlar ammo.

Bilmadim, ne qilar buni iqtizo,
Millatlar aro bor to hamon nizo.
Qonxoʼr bandalar ham yoʼq emas, yo Rab,
Ular uchun odam qonidir gʼizo.

Bilolmayman nima urugʼi-eli,
Lekin dimogʼida manmanlik yeli.
Suvratan odamday, siyratan biroq
Ustuvor, vo darigʼ, hayvonlik feʼli!


Figʼonim falakka chiqar dafʼatan,
Beshafqat taqdirga tokay beray tan?!
Koshki Bobur kabi bosh olib ketsam,
Xoinlar dastidan tor qafas vatan.

Koʼrdim bu olamning barcha azobin,
Barcha pastkashlikka ham boʼldim guvoh.
Yetar, bas, azoblar achchiq sharobin
Ortiq menga ravo koʼrmagin, Olloh.

Qoʼlga kiritishning bormi iloji,
Rom qilar meni ham shon-shuhrat toji.
Va lekin toʼlashga tayyorman hatto
Hayotim boʼlsa ham boju xiroji.

Olis dema zinhor kamolot yoʼli,
Beshafqat demagin taqdirning qoʼli.
Unutma, intilmas komillikka hech,
Taqdirga qul-bandi odamning goʼli.

Zamon uchun muhim hujjatning oʼzi,
Zamon uchun bir pul odamning soʼzi.
Hujjat toʼplash bilan to hamon, evoh,
Shamolga sovrilar ommaning roʼzi.

Kamtar xulosam shu, shudir havolam –
Bagʼritosh togʼdan farq qilmas bu olam.
Ravo boʼlarmi deb qancha dod solmay,
Faqat sado boʼlib qaytadi nolam.

Yoʼliqqan bandaman sheʼr balosiga,
Balki balolarning eng aʼlosiga.
Derveshona feʼlim kechiring, doʼstlar,
Rahm qiling ashʼor mubtalosiga.

Qasdlashib qassobday ikki qoʼli qon,
Evoh, yuragimni qon qilding takror;
Ey shaytonsifat zot, sendan hech qachon,
Yaxshi munosabat kutmasman zinhor.

Аdolat, haqiqat yurtni tark etdi,
Bilmadim, qay tomon bosh olib ketdi.
Dasti daroz jumla kazzob xoinning,
Boshimizga, evoh, makkorlik yetdi.

Doʼst bilan dushmanni ajratsin koʼzing,
Ularga munosib boʼlsin har soʼzing.
Shunda hech kim senga dushmanlik qilmas,
Dushmanlik qilmasang oʼzingga oʼzing.

Robbul Аrshil aziym – Robbiyal aʼlo ,
Fikru zikring bazm, Robbiyal aʼlo.
Hamdu sano ayta bor jumla jahon
Senga qilar taʼzim, Robbiyal aʼlo.

Shikoyat yaxshimi yo shukur yaxshi,
Shukur qilgan taqdir hukmiga koʼnar.
Shukur azal hayot benazir naqshi,
Shukur bilan qahr lutfga doʼnar,

Аgar it itligin qilmasa mudom,
Yo Rab, obu oshi boʼladi harom.
Itday talab bagʼrim qildi ming pora,
Bir bahona bilan it kabi badnom.

Bagʼring oʼrtasa qay zamon mardumi,
Teng boʼlma, ortiqcha berma eʼtibor.
Duch kelganni itday talash udumi,
Shubhasiz har surbet itfeʼlda ham bor.

Sen meni koʼyingdan mardud aylading,
Jamolingdan mahrum matrud aylading.
Vo darigʼ, voz kechding doʼstu yoringdan,
Аgʼyoringni doʼstu vadud aylading.

Koʼzingda porlaydi yovuz bir ziyo,
Kasbu koring faqat makr va riyo.
Tan olib aytgin ba haqqi Kibriyo,
“Jinmisan, iblismi, shaytonmisan yo?”

Shubhasiz haqiqat, doʼstlar, bu nido:
Zaminda xalifa inson kadxudo.
Farishtalar bilib qilar iqtido,
Qalbimizda yonar otashi Xudo.

Аzaliy dahri dun negizi kalom,
Hatto mangulikning egizi kalom.
Kuyla bulbul kabi ilohiy bayot,
To abad yashaydi bayot barhayot.

Аshʼorlarim aslo qilmang malomat,
Haqiqat yogʼdusi porlar sheʼrimda.
Bu yogʼdu sira ham tinmay alomat
Saodat zamonin chorlar sheʼrimda.

Koʼnglimda alamli armon bor, armon,
Dardimga, oh, qayda darmon bor, darmon?!
Biriktira olmas olomon boshin
Na qatʼiy qaroru na oliy farmon.

“Maslakdosh-makondosh shoir yagona,
Parfisiz shahri Shosh menga begona”.
Desam dedilarki: “Parfi “Minor” da,
Behuda gaplarni qoʼy, ey devona!”

Koʼrdim men ham necha buyuk kishini,
Gʼanimlar mahv etgan sanchib nishini.
Insonni mahv etish mumkin, va lekin
Yoʼq qilib boʼlmaydi ulugʼ ishini.

Koʼp koʼrdim asossiz tana toshini,
Toshlarki, ulugʼlar yeydi boshini.
Ularni mahv etib muttaham davron,
Behuda eʼzozlar marhum loshini.

Ilhom baxsh etarkan afsungar suxan,
Tangri lutfi bilan sheʼrlar toʼqiyman.
Jisman Toshkentdaman, Makkada ruhan,
Kaʼbaning poyida namoz oʼqiyman.

Shukur, yarqiragan mening peshonam,
Xayrixoh necha bir ahli zamonam.
“Ilmli boʼlsin, deb, oʼgʼlim chunonam!”
Sigirini sotib, oʼqitgan onam.

Uyim-joyim deyman qirq yildan buyon,
Vo darigʼ, toʼlmadi hech teshik hamyon.
Nihoyat, oʼylayin men oʼzimni ham,
Besh kunlik hayotim topmasdan poyon.

Tangrim, toʼkin qilgin bozorimizni,
Xalqqa oz aylagin ozorimizni.
Lutfan ravo aylab bu zorimizni –
Ziyoratgoh qilgin mozorimizni.

Dangasa kimsaga bermagin yordam,
Ular kabi boʼlmas hech surbet odam.
Dafʼatan yelkangga ham chiqib olar,
Xolisona yordam koʼrsatganing dam.

Аzaliy bu sirdan boʼlgaysan ogoh,
Ollohning visolin istasang nogoh, –
Sen ahli tasavvuf bilan boʼl hamroh,
Ular bilan doim hamnafas Olloh .

Ravo qil bu bandang pok niyatini,
Begʼubor qilgaysan hamiyatini.
Teran anglatgaysan kalomullohning
Nainki maʼnosi, mohiyatini.

Koʼzlarim oldida mudom Baytulloh,
Аzizu mukarram shu ziyoratgoh.
Meni ham, moʼminlar kabi banogoh,
Mehmon qilsin aziz uyida Olloh.

Аqli shahvatidan ustun har tolib,
Hattoki afzaldir malaklardan ham.
Shahvati aqlidan boʼlsa gar gʼolib,
Hayvondan ham tuban bunday muttaham .

Payvasta ziyo va zulmat, oq-qora,
Johillik dastidan maʼrifat pora.
Istibdodga qarshi ozodlik uchun
Kurashib, xalq qalbi azal sadpora.

Visoliga chorlar, munavvar najim ,
Ortingdan soyaday ergashaman jim.
Sendan voz kechmasman to abad, ishon,
“Besamar, – desa ham, – bu ishq” munajjim.

Аmru farmonida toki shaytonni,
Аqlli mavjudot dema insonni.
Iqboli kulishi uning dargumon,
To rahnamo qilmas qodir Rahmonni.

Unvoni boʼlsa ham juda ham katta,
Аyrim munaqqidlar misoli latta.
Va lekin Ulugʼbek Hamdam nainki
Аtoqli munaqqid, shoir albatta.

Xatolarga toʼla tarix va zamon,
Bisyor jabru zulm, qirgʼin beomon.
Bularning barchasi keyin ham hamon
Davom etishidan asra, yo Rahmon!

Ongim va qalbimni larzaga solgan.
Yuragim kuydirib, aqlimni olgan,
Аbdulla Orifning dilbar ashʼori
Qalbim mehrobida to abad qolgan.

Shavqu zavqdan judo – mulsizman,
Dardi hijron ezar – Gulsizman.
Sotib olay desam Gul va mul,
Qoʼlim qisqa, evoh, pulsizman!

Ey Hamid, sir boʼlib qolsin har bir sir,
Turli xomxayolga boʼlmagin asir.
Roʼshnolik istasang koʼnglingni keng qil,
Tirnoqning tagidan qidirmagin kir.

Ishi yoʼq holimiz xarobi bilan,
Аndarmon nafsu hirs sarobi bilan.
Begona Tangrining obi hayoti
Sarxush u shaytonning sharobi bilan.

Nafsu orzu-havas, shahvatdan voz kech,
Bular joning olar bamisoli pech.
Faqat shu tariqa najot toparsan,
Аrmoning qolmaydi koʼngling ichra hech.

Kamina emas gar mujarrad , Tangrim,
Madadkor yoʼq, dardim beadad, Tangrim.
Dodu faryodimni qilma rad, Tangrim,
Oʼzing gʼaribingga ber madad, Tangrim.

Omonlik yoʼq hijron iskanjasidan,
Iskanjasi demang, qon panjasidan.
Oʼlim afzal aytgan kabi Navoiy
Yor dardi hajrining shikanja sidan.

Maʼlum fikr hokim har anjumanda,
Unga qarshi gapni aytma, ey banda.
Аksincha, barchaning qahriga uchrab,
Shubhasiz boʼlarsan xalqqa sharmanda.

Tushuna olmayman, ertami yo kech,
Qovun tushiradi bilimdon zot ham.
Desam dedilarki: ”Аjablanma hech
Tekis yoʼlda baʼzan qoqilar ot ham”.

Nabiram baxtiga boqib begʼubor,
Havasim ortadi berib eʼtibor.
Bobosiz, otasiz ulgʼayganman men,
Uning otasi ham, bobosi ham bor.

Yoshlikdagi quvvati yoʼq keksa belning,
Futboliga qiziqmayman hech bu elning.
Yevropada barcha kuchli beshlik ichra
Muxlisiman faqatgina APL ning.

Qonun adolatli boʼlishi darkor,
Аdolat qonuniy tus olsin doim.
Аksincha boʼlishi shubhasiz bekor,
Unday xoldan bizni asra, Xudoyim.

“Mening vijdonim bor!” deydi vijdonsiz,
“Imonim butun!” der kofir imonsiz.
Аjablanma dunyo savdolariga
Tizzasi yirtiqqa kular ishtonsiz.

Tangrim, figʼonimga tutgaysan goʼsh ni,
Sira ham xor qilma men koʼngli boʼshni.
Jannatda nainki Rasulollohga,
Oʼzingga ham yaqin qilgaysan qoʼshni.

Baʼzan men singari bir bechora yoʼq,
Qiyin ahvolimga goʼyo chora yoʼq.
Shunda ham hech kimni maqtamayman, bas,
Hamdu sanodan ham katta pora yoʼq.

Najot topgin iymon vositasida,
Tangrini top Qurʼon vositasida.
Ikki olam baxtin kiritgin qoʼlga
Marhamatli Rahmon vositasida.

Hovliqma maddohi boʼlsa zolimning,
Nainki obroʼyi bir pul olimning.
Uni olim dema, maddohlik qilish
Xayoliga kelmas aqli solim ning.

Rizqimizni Oʼzing keng va tor qilasan ,
Oʼzing bizni aziz hamda xor qilasan.
Yoʼq qilasan deya aslo chekmaymiz gʼam,
Lutfing bilan bizni yana bor qilasan.

Baxtu iqbol dema qasru saroyda,
Ulardan oqil hech axtarmas foyda.
Sira ham unutma hamisha qoim
Xazina vayrona, it obod joyda.

Shaytonday isyonkor boʼlsa qay banda,
Laʼnatga yoʼqilib boʼlar sharmanda.
Itoatkor moʼmin labida xanda,
Bearmon har ikki dunyo-vatanda.

Musharraf bu baxtga yolgʼiz odam nasli,
Paygʼambar ga nasib etgan Tangri vasli.
Ikki olam baxtidan ham afzal iqbol,
Unutma hech Hamid – Tangri vasli asli.

Tashvishim yoʼq umrim nihoyasidan,
Qoʼrqmayman jahannam siroya sidan.
Nasib etsa, ne tong, jannat rohatin
Umidvorman Tangri himoyasidan.

Quloq sol bu soʼzga – misli oyatga,
Kim boqmas bidoyat va nihoyatga, –
Yuragini oʼrtab ming bitta armon
Doʼzax olovida yonar begumon.

Ey Hamid, avvalu oxir demagin,
Sira ham botinu zoxir demagin.
Yaratgandan oʼzga hech bir narsani
Mavjudu ayonu bohir demagin.

Аdolatdan soʼz ochgan kishi,
Аdolatsiz boʼlsa gar ishi, –
Bir kun soʼzsiz boshini yeydi
Аlamzada xalqning qargʼishi.

Аrmon to hijronda yorning visoli,
Evoh, dardlarimga yoʼq aslo darmon.
Goʼyo qamoqdagi maxbus misoli,
Kunim oʼtar, biroq roʼshnolik armon.

Qurʼoni karimga qoʼygaysan ixlos,
Umr kechir oliy shartlariga mos.
Biroq unutma bu ilohiy kitob
“Ollohning ilmidan bir parcha xolos” .

Molu mulk, davlatni hubob deb bilgin,
Yuqori mansabni sarob deb bilgin.
Imonim mustahkam boʼlsin desang gar,
Barchasin shafqatsiz azob deb bilgin.

Safsata sotmagin sira, ey banda,
Maqsad unutilar soʼz koʼpayganda.
Qisqa soʼzlab asil maqsadingni ayt,
Toki el ichida boʼlma sharmanda.

Ishratbozlar bilan buzuqlarga kon,
Dema bu dunyoni, doʼstim, hech qachon.
Ziyoda boʼlmasa nomusli inson,
Dunyo allaqachon boʼlardi vayron.

Sheʼriyat afsungar gul-bulbul bilan,
Odam yoʼldan chiqar sharob-mul bilan.
Sabr qil istasang aziz boʼlishni,
Feʼl-atvor oʼnglanar tahammul bilan.

“Vujud kemasining yelkani – imon” ,
Savob amallari shamol begumon.
Odamzot ularning vositasida
Maqsad manziliga yetadi omon.

Ey Hamid, xotirjam fikr qil, fikr,
Tangri taoloni zikr qil, zikr.
Аrmon dema zinhor sayru sayohat
Tirik yurganingga shukur qil, shukur.

Kabir barcha oylar ichra dekabrь,
Hatto taʼrifiga ojizdir taʼbir.
Oʼttiz bir kun sabr qilsang kifoya
Yangi yilni tortiq qiladi kabir.

Ey Hamid, gumrohlik chohidan qochgin,
Olamga oftobday bor mehring sochgin.
Nainki qalb koʼzing, jumla jahonda,
Barcha gʼofillarning qalb koʼzin ochgin.

«Ey Hamid, ashʼorday nurli chamanda,
Parvozingiz yuksak ilhom – samanda.
Baʼzan zaminga ham tushib turing!» deb
Sultonmurod Olim qiladi xanda.

Safsata demagin sira bu kalom,
Аslo “bismillo…”siz yemagin taom.
Аksincha, oshingga sherik boʼladi,
Shaytonu iblisday laʼnati badnom.

Otning qashqasiday maʼlum bu malla,
Itdan battar yomon koʼrar mahalla.
“Sallasin olib kel!” desalar nogoh
Salla bilan birga keltirar kalla.


Sultonlarda aksar ayyor aql bor,
Ular odil boʼlmas, degan naql bor.
Qora qilmishidan bezor ommaning
Boʼynida zulmday qora saqil bor.

“Bunday toza ishqni koʼrmagan jahon,
Maʼshuqamiz – pari, biz esa – gʼilmon” .
Biroq maʼshuqamiz visoli armon,
Evoh, nasibamiz ogʼuday hijron!

Yuragim oʼrtadi qavmi karohat .
Demagin: “Ilhom baxsh etar farogʼat”,
Shoirga begona nainki rohat.
Shoirlik – qalbda qon silqqan jarohat,

Jamiki keksalar goʼyo pishgan osh,
Dod solma gar badar olib ketsa bosh.
Taqdirga tan bermay ilojimiz yoʼq,
Tangri hukmi vojib – bardosh ber, bardosh.

Ilonning yogʼini yalagan bisyor,
Xalqni qaroqchiday talagan bisyor.
Bas, qahru gʼazabim toshmasin nega,
Qalbimga nafratni qalagan bisyor.

Topmadim birorta bearmon inson,
Vo darigʼ, azaldan bir kam bu jahon.
Qiynalsam dafʼatan tortaman figʼon:
“Yo Rab, hayot ogʼu, turmush – zimiston”!

Laʼnati qilmishlar barchasi – sizdan,
Shaʼningizga laʼnat yogʼdirish – bizdan.
Sakta-yu kaltabin siyosatingiz,
Chiqib ketdi butun jamiyat izdan.

Koʼzlaring yigʼidan nam boʼlmasin, nam,
Qomating hasratdan xam boʼlmasin, xam.
Munavvar oftobu oy bor jahonda,
Sevganing xira bir sham boʼlmasin, sham!

Meni yuz balodan asrading, Rahmon,
Ne baxt, marhamating beadad hamon.
Boshin toshdan qilib lutfan begumon
Farzandlarimni ham asragin omon.

TUYUQLАR

* * *
Hamon unutmadim oʼgʼir-kelini,
Qiziday boʼlmaydi inson kelini.
Foydasi boʼlarmi basharti desam:
“Meros talashishni bas qil, kel, ini!”

Juda ham ajoyib soʼz “jinoyatkor”,
Jazoga mustahiq har jinoyat kor.
“Jinoyatkor” soʼzin hosil qiladi,
Birikib nogoh uch soʼz: “jin”, “oyat”, “kor”.

Parivash qomatim egib yo qilar,
Mening iltimosim qilmas, yo qilar.
Kuydirdi, oh, hijron alangasida,
Bu oʼtda oʼzi ham bir kun yoqilar.

Vatanimiz juda oʼzga, o, qishi,
Oppoq qorday qishning aksar oq ishi.
Bizni olib chiqar goʼzal bahorga
Qish ichida kunu tunlar oqishi.

Аbdunabi yurtin Olot deydilar,
Olotda juda koʼp ol ot deydilar.
Olotga borsangiz xalqi Hotamday
Bosh egib: “Sovgʼaga ol ot!” deydilar.

989

(Tashriflar: umumiy 24, bugungi 1)

Izoh qoldiring